Proza

Bol gora od pakla

Tvoja tišina mi govori da vrištiš iznutra, tvoje savršeno smireno telo mi govori da se treseš iznutra. Spolja si živi primer nagoveštaja u ljudskom obliku. Niko te ne vidi, niko te ne čuje. No ja te osećam i posmatram. Nivo moje empatičnosti doseže svaki pokret tvog tela. Čitam mimiku tvog lica kao tragičan roman u kasnim satima. Peče kao pakao, tvoja bol. Uživaš u njemu, zar ne? Uživaš u sposobnosti da sakriješ sebe od ostatka sveta? Da se skupiš unutar svih emocija i udaraš u njih kao što udaraš u ljude dok prolaziš ulicama grada, kao da je sav prostor tvoj. Primećuješ da te ljudi osuđuju pogledom, no ne mariš za to. Ti živiš bol koja je gora od pakla u kome žive svi ostali. I ne smeta ti to stanje sve dok neko ne pokuša da ti se približi. Tad si nemilosrdna. Koristiš sarkazam kao hladno oružje i napadaš odmah, sa ili bez razloga. Odbijaš ljude, jer tako osećaš. Ne želiš pomoć, jer misliš da se dobro držiš. Sama. Trula iznutra, a opet predivna, jer ne umireš i ne želiš to. Voliš život, ali ne voliš sebe. Pronalaziš načine da se obnoviš s vremena na vreme. Čudo među čudima. U stanju si da zapališ sveću noću i gledaš je dok ne izgori. Zašto to opisuje tvoje unutrašnje stanje? Nateraš me da se zapitam. Čak i onda kada ne želim odgovore. Ne zanimaju te stvari koje su svima nadohvat ruke, pristupačne i lažne, već onakve kakve jesu. Čiste, bez efekata i spoljašnje lepote. Svesna si da takva lepota ne definiše. Ona kvari, sužava istinitost i izobličava je. Takva si ti. Gori ti svaki deo kostiju, a ledena si spolja. Privlače te mračne stvari pune svetlosti, baš kao ta sveća. Gori i topi se na pismu koje si odavno htela da spališ, ali nisi uspela. I dok gledaš vosak koji se lepi za kožu na kojoj više nema mesta za lutanje, shvataš da postoji deo tebe koji ne odustaje. Ne isključuješ se uprkos svemu što si doživela. Dišeš i živiš. Boginja svog pakla. Čudna i nedodirljiva, barem tako izgledaš. Ali ja vidim nešto više, holograme tebe. Piksele raštrkane u različitim delovima tvoje unutrašnjosti. Onu koju sebično čuvaš. I ne krivim te. Ne pripadaš ovom svetu, ali svet pripada tebi. Ne tražiš razloge i ne primećuješ ih samo da bi ih imala za svaki slučaj. Živiš bez razloga. Živiš jer osećaš da tako treba. I neprestano te prati kletva, ta bol gora od pakla. Peče ti kožu, ali naučila si da živiš s tim opekotinama, jer su tvoje. Boriš se protiv bola i kad udara u tvoje telo, najjače. Ti si glavna uloga u sporednom svetu. A kada te ljudi osete, ti bežiš od njih, ali ne smišljaš izgovore da ne budeš u njihovoj blizini. Samo odeš bez traga, ali ostaviš neizbrisiv trag. Posebna si baš kao taj plamen koji te drži da ostaneš hladna. Zaključaš sebe u sebi i tako gledaš u nedogled. Sastavljaš delove prošlosti stvarajući vrhunac budućnosti. Nisi ti sa ovog sveta, ti si iz nekog drugog vremena, ono koje je nepojmljivo vremenu danas. Stara i razbijena duša, sa ponosnim, savršeno smirenim telom koje mi govori da si ti deo svog bola, ta ista bol, a istovremeno je nosiš sa sobom.

Оставите одговор

Inline
Inline