Slobodno mogu sebe nazvati oružjem
s kojim se ljudi često igraju,
ne shvatajući da su izgubili
i pre početka igre.
Često važim za onog kog bacaju,
ali im se uporno vraća
i staje ispred ili iza njih.
Zavisi da li mi pokažu pravo lice
ili mi okrenu leđa.
Karma je bumerang;
govore ti isti ljudi.
Uspravne domine,
guraju se međusobno
dok poslednji ne padne.
A bumerang se baca i okreće,
uvek se vraća nazad
i pravi poslednje korake.
Ali to je ono što ljudi rade.
Bacaju stvari tako olako,
kao da nikada nisu bili deo njih.
I opet, ne shvataju da se oni vraćaju.
Kad-tad, u nekom obliku.
Ja se vraćam u obliku bumeranga,
ja se vraćam u obliku upozorenja.
Izazivajući razne reakcije
na njihove nekadašnje akcije.
Slobodno sebe mogu nazvati karmom,
bumerangom u glavi.
Misao od koje se ne može otarasiti,
misao koja vreba i dolazi.
Ali nikada svojom voljom,
nemam tu mogućnost ukoliko nisam bačen.
