Slobodno mogu sebe nazvati oružjem
s kojim se ljudi često igraju,
ne shvatajući da su izgubili
i pre početka igre.
Često važim za onog kog bacaju,
ali im se uporno vraća
i staje ispred ili iza njih.
Zavisi da li mi pokažu pravo lice
ili mi okrenu leđa.
„Karma je bumerang“
govore ti isti ljudi.
Uspravne domine,
guraju se međusobno
dok poslednji ne padne.
A bumerang se baca i okreće,
uvek se vraća nazad
i pravi poslednje korake.
Ali to je ono što ljudi rade.
Bacaju stvari tako olako,
kao da nikada nisu bili deo njih.
I opet, ne shvataju da se oni vraćaju.
Kad-tad, u nekom obliku.
Ja se vraćam u obliku bumeranga,
ja se vraćam u obliku upozorenja.
Izazivajući razne reakcije
na njihove nekadašnje akcije.
Slobodno sebe mogu nazvati karmom,
bumerangom u glavi.
Misao od koje se ne može otarasiti,
misao koja vreba i dolazi.
Ali nikada svojom voljom,
nemam tu mogućnost ukoliko nisam bačen.
