• Poezija

    Rascepljeni na pre i posle naših poriva

    U očaju lažemo, zavaravamo senzibilitet, pošteno gubimo, blefiramo samo postojanje u tami koja nas okružuje kao da nas guta očima sa skalpelom koji visi na donjim kapcima. Prostor između nas mogao bi biti jedna soba, jedan kontinent, koji izgleda kao da zeva, rascepljen na pre i posle naših poriva da ispunimo moreuze mozaikom od stakla, tu gde bi se beskonačnost rastvarala, i ništa ispod nas ili iznad nas ne bi postojalo, sem osećaja pada, bez kraja, u praznini bez zvezda koje bi osvetljavale paučinu u kojoj se ti i ja držimo za uzdah ili dva. To je vezivanje tebe i mene koje daje slepom vremenu i boju i vid, i…

  • Poezija

    Postaću kap u tvom oku

    Postaću kap u tvom oku, koja će skliznuti s vremena na vreme niz tvoj obraz, ali neće pasti niz njega. Obrisaćeš me, sklonićeš me sa sebe, sa ubeđenjem da je gotovo. Ali, tu tek počinje… Biću odraz tvog pogleda u ogledalu kad me tražiš nazad. Biću ti trn u oku, ali ne kao pretnja – već kao uspomena. Živeću unutar tvog oka, kao gorka suza. Skliznuću s vremena na vreme i svaki put kad me obrišeš pre nego da padnem, znaću da te još bolim. Svaki put kad besno brišeš uspomene – znaću da ti još uvek znače. Plivaću u tvojim vodama, u svemu što te muči i ne da…

  • Poezija

    Pokidaću kožu prstima punim stranih tela ispod noktiju

    Pokidaću kožu prljavim prstima punim stranih tela ispod noktiju. Razvlači se kao elastin, ubeđena da su moje šuplje kosti njen dom. Njeni slojevi su puni tragova, puni krvi. Kopam dlanovima, zarivam nokte što dublje u nju, bespomoćno. Svakog dana. Tu je. Sve više ubeđena da sam baš ja pravi za nju. Da je moje meso njeno meso. Da smo jedno. A ja znam da nismo. Svaki put kad pogledam u ogledalo, svaki put kad osetim vodu, svaki put kad obučem košulju, ja znam da nismo jedno. Ponekad ne znam da li moja koža nije moja ili ja nisam njen. Svakog dana se opipavam, ali me ona štiti. Ne da mi…

  • Poezija

    Skeleti rasuti po tepihu

    Pitaš mene šta da radiš sa svom tom ljubavlju; Popij je, progutaj, a onda ispovraćaj, samo ne prljaj tepih na kome leže moji omiljeni skeleti. A šta da radiš sa svim tim željama? Samo ih iskašljaj, da ih možeš ponovo popiti. Kako možeš pitati mene? Sve što sam naučio je kako se braniti od drugih, ali ne i kako da ih pustim. Uvek ću biti pola prisutan, pola živ, sebično čuvajući nekog pored sebe. Osećam toliko, a opet ne dobijam ništa od toga. Ne. Samo nastavi da jedeš tu ljubav. Progutaj je. Uvuci se u moje slepoočnice. Nikad im ne dozvoli da saznaju da sam gonjen mislima koje sam proterao.…

  • Poezija

    Imala je rupice na obrazima

    Imala je rupice na obrazima i Converse patike starije od nje same. Nosila je bedževe na teksas jakni i imala je šarene čarape. Slušala je Cigarettes After Sex i čitala knjigu Senka vetra u gradskom prevozu. Zaljubljena u književnost, ali i književnost u nju. Svakog drugog dana je imala novu knjigu sa sobom. O njoj su napisane mnoge pesme i knjige. Valjda svi žele da upoznaju devojku sa rupicama na obrazima i da joj priđu, ali da ne bude kliše. I posmatrali su je. Mnogi to rade još uvek, ali ona nije ničiji tip. Samo je predivna. Intigrirala je svakog svojim postojanjem. Naravno, crveni karmin kao zaštitni znak, kao i…

  • Poezija

    Ono što je (ne)moguće

    I tvoja ljubav je postala strani jezik za mene koji volim da slušam, ali ga ne razumem. Od tvoje omiljene muzike, koja se nalazila na prašnjavom ormaru, prisećam se kako si jedva nalazila te ploče, zamenu za mir koji si tražila. Jedva sam te našao prelazeći prašnjave puteve i nailazeći na neočekivana skretanja. Ranije, svađe su nas spajale. Često su nam pomagale da se razumemo, da pokažemo skrivene strane strahova i tajne. Sada, svađe donose samo tišinu – nepodnošljivu i neprekidnu. Pokazivajući više strana nas, kakvi smo bili i kakvi nismo. Baš tako, kao u stara vremena, ali ne izgledamo tako dobro. Kako nešto može biti zadivljujuće u vezi nas…

  • Poezija

    Uvek u centru pažnje, posvećena sebi

    Porede te sa karikaturom. Sa bludnicom koja oblači mrak kao čipku skrivenu ispod haljine. Ne mogu te podneti, ne mogu te razumeti. Oni kojima je tvoja pojava previše. Zanosna i gorda. Posvećena sebi. Uvek u centru pažnje. Nikad ne davajući je. Neodoljiva i pričljiva. Konstantno prisutna. Čak i kad napustiš prostoriju. Ali ne mogu te gledati kao umetnost oni koji ne vide ružnu stranu tebe. Razumljivo je. Umetnost ne treba biti savršena. A nekako, ti to svima jesi. Hvataš trepavicama svakog ko te zamisli golu, poznaješ svaki pogled. Kad tad odglumiš romantičnog sanjara, samo da osvojiš takve. I uvek imaš odgovor na sve. Izrađena od tulipana i šećera, mirišeš na…

  • Poezija

    Jedino bol može naterati pisca da ispusti glas

    Proverio sam svoju savest, izbrojao greške, jednu po jednu, ili ono što je ostalo od njih, pa se nepromišljeno koriguje samo od sebe. I ono što sam video bilo je ništavilo; kosti pesnika koje su se davno raspale, završile ležeći ispod brda sa kojeg sam gurnuo savest. Valjda je u jednom trenutku bila preteška za držanje. Uzeo sam čizme i svoju lopatu, onu kojom sam zakopao i deo sebe koji je jednom verovao da može izabrati kvalitet, da mora izbaciti kvantitet iz jednačine. Počeo sam da otkopavam svoje kosti, tek toliko da ih uznemirim. Svakako je manji zločin nego da ih ignorišem. Proverio sam sve u njima, zario nokte u…