• Proza

    Izgledaš predivno tako izgubljeno

    Izgledaš predivno tako izgubljeno, sa slušalicama u ušima i rukama u džepovima, tako da ti ništa ne remeti mir. Nemirne kose, zatvorenih očiju posmatraš svet, onaj u sebi, onaj zabranjen onome spolja. Bez pametnog telefona koji te svakako neće učiniti pametnijom, sa isključenim zvukom, ne želiš bilo kakvo ometanje. Prolaziš pored mene dok sedim na trotoaru. Smešim se. Ali ti to ne primećuješ, izgubljena si. Predivno izgubljena. I posmatram te, dugo razmišljam o čemu bi mogla da razmišljaš u tom trenutku. Šta je to što ti predstavlja problem? Šta te zapravo muči? Da li je to možda neka osoba koja te povredila ili samu sebe probadaš mislima? Ja sam tu…

  • Proza

    Energetski vampiri

    Da li ste upoznali ljude koji vas čine umornim i slabim i čine vaše prisustvo suvišnim? Vaše biće isprekidanim, a misli nepotpunim? Da li ste ikada upoznali ljude koji su toliko morbidni, oni koji samo sišu tuđe energije i prisvajaju ih u lični ambis, skupljaju i upijaju, kasnije reflektujući ih na vas? U stanju su da vam povuku i poslednji komad kože, iskidaju ga i naprave od vas samo skelet krhkih kostiju skrivenih ispod te sjajne, čiste kože ispod koje beže. Da, poznajete takve ljude i postajete takvi. Svi oni teže ka tome da postanu skup različitih osoba da se izgube u svim tim ličnostima, boreći se sami sa sobom,…

  • Proza

    Duhovi ne dolaze uvek u ljudskom obliku

    Znaš onaj osećaj hladnoće i mrtvila oko tvoga vrata koji ti se neočekivano prikrade krišom, uvek iza leđa, uvek za strepnju bliže? Kad ti se koža naježi na trenutak ili dva? Osećaš ga i sada. Uvek šapuće, uvek vreba. Ali kada dođe, zgrabi te za vrat i natera da vrisneš ono što se nikada ne usuđuješ izgovoriti. Kakva je to moć koju daješ telu bez lica, rukama bez kostiju, koži bez sloja, dahu bez života? Kome se to predaješ kada pomisliš da su to ruke duhova koji imaju zloćudne misli, zlobne namere? A onda se zapitaš čemu se to dobrovoljno daješ dok negiraš da je tako. Da li su to…

  • Proza

    Prijatelji smo, kažeš

    Prijatelji smo, kažeš, dok naslanjam glavu na tvoje rame, a ti me grliš sve jače. Ako ikada pokušam da ti se približim, znam da me nećeš odbiti, jer to prijatelji ne rade, zar ne? Ali možda ću i ja početi da želim još, da želim više od tebe. Smešno je, oboje znamo da je zabranjeno, ali se osećamo slobodnije kao nikad pre. „Samo smo prijatelji“, kažeš. Ali imaš taj pogled i nesvesno podižeš obrvu kad imaš još nešto da kažeš, ali se ipak samo nasmeješ i umrsiš mi kosu, jer je to lakše od istine. I ja uradim isto, protresem glavu i okrenem glavu na drugu stranu, sumnjam da bih…

  • Proza

    Možete izvući borca iz ringa, ali ne i borbu iz borca

    Ona je borac. Jedan u milion. Život joj se rugao, ismejavao je na sve moguće načine, testirao njeno strpljenje, kažnjavao je za greške koje nije napravila. Mučio je dok nije poželela da nestane, da izbledi i postane samo dah vetra. Nije disala pravilno, jer nije imala vazduha da diše slobodno. Trenuci koji nemaju svoj lik i prazni pogledi su odražavali njenu slabašnu pojavu. Svakog jutra život je vukao za kosu i bacao u ring da se bori s njim. Svakog dana, u pakao i nazad. Bila je zgažena, slomljena i na korak do razaranja svega što se borila da ne da. Njeno lice je bilo prekriveno posekotinama i bledom bojom.…

  • Proza

    Da li postojimo samo zato što živimo?

    Da li je to zaista bitno? Ili se postojanje deli na neumesno poigravanje uma da nismo živi i surove istine koju živimo kada moramo da preživimo? Kada razmislite malo dublje o tome, nema dokaza koji može da potkrepi bilo koju stranu. Nema odgovora koji može da zadovolji jedan tako jedinstven sklop uma, a sama ideja da ne postojimo je neshvatljiva ljudskom. Krvarili smo zbog značenja, za nešto vredno, za nešto upečatljivo i trajno, da se trgnemo, da plačemo pod tušem dok guramo sebe, bacajući se pod slojeve spasenja, ali ispod sloja je uvek još jedan. Došli smo do pomisli na večni život ili večno prokletstvo, i jedno i drugo neodoljivo…