Udovolji mi,
pobedi me.
Ovog puta predajem svoje kosti,
udovolji mi,
rastavi ih na pola,
pa ih smrskaj.
Okusi moj gubitak,
iako to možda ne zaslužujem,
ali danas je takav dan,
a ja živim od noći.
Ne znam za načine discipline,
ne poštujem ih,
ne povinujem se kičmi od pravila i redosleda,
već lomim svoju da ne nosim tuđe greške.
Meni je poznata samo digresija
od onoga što moja slabašna emocija diktira.
Zato odstupam.
Zato ti dajem dozvolu
da iskoristiš ovaj dan,
u varijaciji mojih noći.
Izvoli.
Ne umem da ti objasnim svoje srce,
jer nisam čovek od emocija,
ja sam čovek koji se nerado naziva istim.
Ali daću ti svoje trulo jezgro,
i svaki odbačeni ud
koji me više ne služi kao pre,
i seme iz kojeg je pronikla gorčina,
meni sada vrlo draga,
probaj pa mi reci kako se tebi čini.
I daću ti koštanu srž,
da iz nje izraste drvo,
iako ga nećeš negovati.
Nećeš imati prilike,
jer u pitanju je samo jedan dan.
Zapaliću ga
pre nego što izraste u večnost,
a opekotine ću nositi samo ja.
Udovolji mi danas.
Samo da poverujem
da sam satelit na tvom nebu,
koji traži signal da se sruši
u tvom međunožju.
Ili čak zvezdani prah
koji popunjuje prazninu
između tvojih grudi.
Bolje nešto nego ništa,
iz ničega ne dolazi ništa,
niti se stvara ponovo.
Ponovi to ponovo.
Svi smo budale kada smo zaljubljeni,
da nam odvojeno vreme ne presuši
i dok umiremo tonemo u sumorni grob,
neispunjeni,
a očajno ubeđeni da smo puni,
izbegavajući pitanje:
“Šta ako jednom kad legnemo
u postelji od pepela,
postanemo konačni,
ali nikada zajedno ispunjeni?”
Zabavi me svojom morbidnošću,
danas je takav dan,
što mračniji, to toplija krv u meni.
Isprazni se bez utehe,
isprazni mene u obliku tvojih usana,
probaj me.
Pogledaj samo završetke bez reprodukcije,
nemoj gledati početak,
ne bi se zvao tako da na kraju ne stavimo tačku.
Premotavam ih svih ovih godina,
stavljam ti gorke presušene trešnje
u usta bez boje i ukusa,
takve voliš,
da osetiš kvrgu ispod jezika,
kao gubitak, uteha, otrov, jad.
Uguraj se u mene,
savij vrat da pogledaš smežuranu kožu,
malo dublje, malo bliže,
dotakni je,
uzbudi me.
Tvoja poznata vibracija
kao podsetnik
da nikada nisam celina,
ali pozdravljam tvoj upad
u sve zabranjeno svetu, pa i tebi.
Ali sada vidiš,
nije sve što živi živo,
samo izaziva aritmiju i suženje,
dok obmotavaš svilenu nit oko ovakvog srca.
Jedan kraj vezan za kožu,
drugi zakačen visi,
preko ivice gde svi koji sanjaju
moraju pecati prvo košmare.
Pusti onda nit i skoči
u najprljavije vode.
Jer, nismo dovoljno stabilni
da se držimo jedno za drugo.
Pobedi me,
iako to možda ne zaslužujem,
iako to verovatno zaslužujem,
iskopaj mojim rukama
sve u meni,
nemoj prljati svoje.
Proceni rizik,
izračunaj šanse,
verovatnoća uvek ide u tvoju korist.
Još samo danas stvaramo
prizme tupih zidova i muzike u pokretu.
Mi smo figurice u sopstvenom satu,
odbrojavajući sekunde do eventualnog gubitka.
Pusti me da se oslobodim
kad se naši odjeci sudare
u središtu plamena,
nikako pre.
Kad zatvorim oči,
da tvojim pogledom vidim šumu u sebi,
dok se grčim i padam ispred tebe
u rekama i vatri,
dok se presavijam i topim,
dok nestajem u kutiji od nedostatka prostora,
a ključ levitira u vazduhu.
Razmenjujemo ključ
otvorenim ustima,
jer moje ruke su zauzete
držeći tvoje u centru zgrušavanja moje krvi.
Sve nek je crveno od dodira.
Neka curi, neka peče.
Uzmi me, pretvori u šta god želiš danas,
zakopaj moje srce ispod čuda
da ćeš ga jednom i odgonetnuti,
sve dok pratim tvoj korak,
ali nemaš dovoljno vremena i nema žaljenja,
jer mi smo samo šapati u svitanju,
zore će i dalje postojati bez nas.
Nadam se, barem.
Udovolji mi,
iako to možda ne zaslužujem,
jer mi smo ništa,
sem divljine nošene na vetru,
protiv našeg neizbežnog kraja.
Kuda ovo vodi, ne znam,
ali sa sigurnošću tvrdim da,
ako se stopimo kao staklo,
ništa ne ostaje iza nas,
sem sećanja na danas,
na pad u međusobno proždiranje,
slatki ukus večnosti na usnama
usred gorke oluje.
