Proza

Da li postojimo samo zato što živimo?

Da li je to zaista bitno? Ili se postojanje deli na neumesno poigravanje uma da nismo živi i surove istine koju živimo kada moramo da preživimo? Kada razmislite malo dublje o tome, nema dokaza koji može da potkrepi bilo koju stranu. Nema odgovora koji može da zadovolji jedan tako jedinstven sklop uma, a sama ideja da ne postojimo je neshvatljiva ljudskom. Krvarili smo zbog značenja, za nešto vredno, za nešto upečatljivo i trajno, da se trgnemo, da plačemo pod tušem dok guramo sebe, bacajući se pod slojeve spasenja, ali ispod sloja je uvek još jedan. Došli smo do pomisli na večni život ili večno prokletstvo, i jedno i drugo neodoljivo za nas, mešanje perverznog zadovoljstva u našem stomaku. Raskopavamo jame, oblizujemo prste od blata i mažemo oči plastelinom ne bi li videli drugačiju suštinu. Gasimo cigarete na našim zglobovima, ljubimo strance samo da probamo nešto božanstveno što su nam pričali da se nalazi u njima, da jednom kad okusimo nepoznato, probudimo se sa razbijenim bocama cijanida u našim rukama i otisaka prstiju oko naših vrata. I pronalazimo užitak, postojimo. Krpimo nespojive materijale da prekrijemo mesta koja su raskomadali oni čiji smisao nije nikada bio u besmislu. A mi mu se povinujemo. I opiremo istovremeno. Ali vreme nije isto kada pokušavamo da izmislimo jedinicu mere kojoj bismo izvagali jednakost. Kome se pravdamo, a kome ne značimo prepuni ničega, a prenatrpani svačim? Mi smo ovde i nismo. Smisao života je nematerijalan kada smo svesni toga; želeti je da budemo živi, disajući ili ne, ali i da preživimo, takođe. Nikad se ne zna. Podignemo tepih, a ispod je prašina. Predugo guramo pod njega pitanja na koja nemamo odgovore. Pa se zaprepastimo koliko su teški koraci, a koliko je laka zemlja kojom hodamo, nepostojano, neiživljeni. Polivamo benzinom unutrašnjost grudnog koša samo da osetimo da gorimo. Zbog nečega većeg od života koji udišemo, zbog nečega što će nas ohladiti nakon što naši skeleti izgore i reinkarnišu se u nova tela. Ali ta tela su teža od razuma koji ih vodi. Verujem da smo u međuvremenu tog prostora za kupljeni smisao našli jezgro nepostojanja, ili možda života kako beživotno jeca. A suze su gorke kada padaju na papir koji je posoljen šećerom; život je divan. Nije uzalud rečeno da i šećer izgleda kao so. Pečat na tom papiru je samo dekoracija kad naše oči žele videti samo lepotu. A ko će biti dovoljno hrabar da čuje misteriju o životu kad je život narator svoje priče? Zauvek je zapečaćeno ono što ne moramo znati. Zašto uopšte brinuti za ono što leži dalje od našeg pogleda? Da bi sagledali, eliminisali bi svrhu. Na kraju krajeva, šta je želja, ako ne podsećanje na našu pretpostavljenu smrt, zagrobni pojam kako sve jednostavno nije bitno? Klatno koje stoji, a vreme ga izaziva. Sada samo vino koje kaplje iz vena neba, prerezano širom otvarajući se iznova i iznova. Vidimo kako se oblaci troše nad nama i prah kojim zatrpavaju naša pluća. Ako je ovo naša jedina šansa, zašto ne bismo večeras plesali ples u odelima od pelina, u haljinama potopljenih kiselinom, na podijumu od živog blata, ples sa Mefistom, da udahnemo benzin i gurnemo prste kao oštrice jedni u druge, oližemo večnost sa naših brada i polijemo kiselinom naše zenice. Da mu prodamo dušu za jedan dar, za mladost. Naš je ovaj svet, naš je proždrljiv jezik demona, jer on je u nama. I ako je bitno da li smo živi jer postojimo, ili postojimo da živimo, neka bude pojmljivo i ono što nas proždire iznutra. Nema sumnje. Sigurno ćemo izgoreti. Ali barem ćemo goreti pod našim nebom.

Оставите одговор

Inline
Inline