Da li se usuđujem da te učinim besmrtnom?
Ako pretvorim svaku osobu koju sam voleo u mastilo,
neću imati vremena da izmislim nove planete.
Ako ne izmislim nove planete,
neću imati koga da odvedem tamo.
Kidaću klišeje u prolazu, cvet po cvet,
moje metafore za samo jedan iskren osećaj,
skupljaću ih večno, jer na tren me čine živim.
Pisaću njihova imena crnom bojom na zadnjoj stranici knjige,
i onda ću ih tretirati poput presovanog cveća
koje me uvek privlačilo pored puteva promiskuiteta.
I kupovaću vreme kidajući ih iz zemlje
dok se ne usudim da tebe učinim besmrtnom.
Na ovaj način jasno vidim ponovljene zločine
protiv zdravog razuma,
trezvenost u pijanom stanju,
dok lomim četvrto ogledalo danas.
Još jedan dan, još jedan kliše
koji je napravio nered u čoveku
koji je alergičan na inerciju,
osetljiv na laskanje,
igra izazova ili istine:
postupci nekoga ko je u redu s tim da sutra umre,
ako to znači da ti nisi jedan od klišeja.
Ako se usudim da ne budeš…
Ne, ne mogu te pretvoriti u pesmu.
Onda si važna, onda si ti ona prava.
Da li se usuđujem da te ovekovečim?
Ne, ne usuđujem se.
Onda ćeš biti neko ko je bacio senku na moje cveće,
iako sam davno zaboravio kako miriše,
ali i prolazno je oslobađajuće.
Ne, neću pisati o tebi.
Neću te učiniti besmrtnom.
(Ovo se ne računa).
