Poezija

Da li znaš ko si bez nje?

Oni to nazivaju probijanjem zvučnog zida
Ne zato što se zvuk lomi
već zato što se lomi nad nama.

Do poslednjeg mola.

Ko god mislio da si
Ona će otići
u svetu gde je dirigent poput tebe ne može povrediti.

Tvoja sopstvena svest je pobegla od tebe,
izbezumljen svojim odlukama da komponuješ
bezvremensko delo izvedeno od nje,
bojim se da se hromatska modulacija prekomerno koristila.

Do poslednjeg intermeca.

Bubne opne će početi da se pare
Kako ne mogu podneti visine tonova
Ne sviđa im se ono što trpe,
I tonovi imaju svoje granice.

Tvoji sopstveni udovi postaju tako umorni
strpljivo čekajući kraj
spremajući se za konačni koncert
koncert na kome ćeš izgubiti sebe
jer ona, ona više nije osoba,
već nikad završena kompozicija.

Do poslednje sonate.

Da li znaš ko si bez nje?
Bez da ti neko šapuće na uvo?
Bez čudovišta da te vodi?

Do poslednjeg nokturna.

Svaka nota je sada izgubljena
u svetu gde drugi mole da čuju muziku,
ko je zapravo čudovište?

Do poslednjeg legata

Svaki poslednji ushit tvog života će nestati
svi će hodati oko tebe kao da si vulkan
koji se sprema da bukne.
Ali zar nisi sam po sebi prirodna katastrofa?

I erupcija za kraj.
Očekuješ aplauz.
Čudovišta nema, dakle ne postojiš.
Poslednji forte za poslednje izvođenje njenim gluvim ušima.

error: