Postoje dani kada mi se uspomene uvlače pod kožu,
osećam kako se kreću kroz moje telo,
primaju oblike raznih ljudi i osećaja,
osećam kako me gledaju dok samu sebe posmatram.
Osećam kako mi uspomene namiguju,
kao da su živa bića u meni,
a ne davno ostavljeni trenuci.
Dugo je trebalo da se probude,
puno vremena je trebalo da ih podstaknem
da se pojave onda kada nisam ni očekivala.
Dođu dani poput ovih,
kad gledam kako moje uspomene „igrom slučaja“
iznova bacaju stvari preda mnom
sa kojima se nikada i nisam suočila,
ali sam ubeđivala sebe da jesam.
Prospu svaku kap koja je prelila
kolekciju mojih čaša iz prošlosti.
I što više kapi padaju, to ih više osećam
– sve su gorčije.
Dođu dani poput ovih,
kada se liju gorke suze
i postaju samo još jedna kap koja nikad ne presuši.
Misli postaju preplavljene rane koje nikako da se izleče,
one koje nikada nisu imale priliku da naprave svoje talase
i udare u mene posmatrajući me kao savršenu stenu.
Ali ponekad, ponekad me izleče, otvarajući moje rane.
Onda kada uporno krvare, ti talasi dođu kao ispiranje rane.
Krvarenje se zaustavi, ali…
Saživim se sa njima jer znam da im pripadam,
iako nikada nisam imala dovoljno hrabrosti
da naglas izgovorim to.
Dođu dani poput ovih,
kada se plašim jačine talasa,
kada se plašim moći sećanja,
kada se plašim vrednosti uspomena,
kada se plašim sopstvene senke,
jer znam da krije mnogo više od mene same.
I iznenađena sam,
što osećam sebe kako dišem
uprkos osećaju u stomaku koji mi zavrti ceo tok misli.
I sve napisane kreacije oko mene
su samo dokaz da se nešto desilo,
da je od negde počelo.
I svaki put kad prodrmam uspomene,
svaki put kad me unutrašnje postojanje zagrli,
proživim jedan minut, samo jedan minut.
Taj minut iskrvarim,
tog minuta rasipem sebe u moru gorkih suza
koje prisvoje moje postojanje i odbace me,
gledajući me kao savršenu stenu u koju ciljaju;
ko će prvi do nje da stigne i ko će jače da udari,
koja uspomena će prva da se uvuče pod kožu
i koja će prva da mi namigne…
