Poezija

Devastacija

Koja reč izražava ludilo koje neko mora imati
da bi se zaljubio u svoju devastaciju?
Postoje, međutim, bezbroj reči za prikaz
sjaja u kome se entitet razotkriva.
Ne znam zašto ostaci modrica
koje nikad nisam poznavao
zamrljaju moje ruke kao čađ od plamena
koji nikada nisam upalio.

Zašto, svaki put kada pokušam
da očistim pepeo sa prstiju,
osećam se kao piroman?
Ne znam, ali znam da sam uputio
više molbi za one neprihvaćene i zalutale,
nego za one koji su samo povređeni.
Znam da koncepti koji označavaju
moje postojanje u deminutivu
mogu vrlo dobro opisati način
na koji se pod moje sobe pretvara u plamen,
kao da je upropašćen mojim
sopstvenim psihičkim plamenom.

Kao da počinjem pisati priču
sa srećnim završetkom uma,
i sa svakom misli, um mi diktira
reči koje me čine beznadežnim i tragičnim.
To je kao da nikad nisam voleo osećaj
da budem kod kuće više nego onda
kada je sve oko mene upropašćeno.

Da li me smatrate manijakom kada kažem
da nikada neću naći više sigurnosti nego
kada se moj kavez od rebara razbije na komade?
Pojam pogoršanja mog mozga
me je opčinio davno pre ovog vremena.
Svi smo mi ludi ovde, zar ne?
Ovaj podsetnik je dovoljan
da često prevrće moju svest.

Postavio sam džepni sat
petnaest minuta unared,
samo da vidim ko će još da trči
pred vremenom sa mnom.
Kopam rupe u koži u nadi
da ću tamo nekoga pronaći.
Da, lud sam. I vi ste!
Jer svi mi smo poput rasutog mastila
koje se razlilo samo da nam dozvoli
da prolijemo plavu boju umesto krvi.

Оставите одговор

Inline
Inline