Poezija

Dok su naša srca papir, a ruke mastilo, poezija će postojati

Dok su naša srca papir,
a ruke mastilo,
poezija će postojati.

Za Poeziju,

čovek je Reč.
Odbegla reč sa papira koja čeka da se oseti živo,
da se vrati tamo gde pripada – na papiru.
Onog trenutka kada udahnemo Život,
izdahnemo Poeziju,
zajedno sa svim mislima i rečima
koje su odavno sahranjene u nama.

Za Čoveka,

Poezija se nalazi ispod kože,
u arterijama kroz koje prolazi svaka reč.
Ona pripada svakome,
nju svako oseća.
Vlada našim emocijama,
pretvara se u beskrajne nizove reči.
Poezija je neizbežna senka svakog pisca,
kao što je senka koja prati poeziju čovek.

Za Reč,

kreacija koja obuzima čoveka
je sve ono što sama reč
ne može podneti da iznese.
Ali je njen trag ugraviran u misao
koja pronalazi drugu,
stvarajući osećaj koji se
može doživeti samo i jedino onda kada
srce okusi poeziju koju oduvek u sebi ima.

Оставите одговор

Inline
Inline