Znaš onaj osećaj hladnoće i mrtvila oko tvoga vrata koji ti se neočekivano prikrade krišom, uvek iza leđa, uvek za strepnju bliže? Kad ti se koža naježi na trenutak ili dva? Osećaš ga i sada. Uvek šapuće, uvek vreba. Ali kada dođe, zgrabi te za vrat i natera da vrisneš ono što se nikada ne usuđuješ izgovoriti. Kakva je to moć koju daješ telu bez lica, rukama bez kostiju, koži bez sloja, dahu bez života? Kome se to predaješ kada pomisliš da su to ruke duhova koji imaju zloćudne misli, zlobne namere? A onda se zapitaš čemu se to dobrovoljno daješ dok negiraš da je tako. Da li su to neopipljivi prikazi tvojih grešaka koje vrše torturu nad tobom samo da ih priznaš? Ljudi ili njihove gladne duše koje su predugo lutale da te pronađu kad si najslabiji?
Ubrzano disanje koje te želi povući s njim tamo gde povratka nema. Pandemonijum koji se probudio samo da poseti žive, a među njima si ti. Hod srama čiji smisao nije besmislen jednom kad osetiš nokte zarivene u vratne žile taman toliko da ne popucaju i puste korenje umesto mesa. Ruke zavezane u histeriju i bol, pa ne osećaš teške lance na zglobovima kojih više nema. Stopili su se s metalom. Bolje umirati, nego biti proklinjan svaki dan u drugoj dimenziji.
Kažeš sebi, pa dozvoliš težini svih tela koje si posetio i ukrao im dom da padnu na tvoje slepoočnice. Ali, duhovi ne dolaze uvek u ljudskom obliku, u vremenu i prostoru koji je nekada bio njihov. Zar ne pomisliš da duhovi mogu biti takođe i želje? Nekada davno zaboravljena želja da si želeo biti potpuna suprotnost od onoga što si postao. Da nisi svesno postao lopov nekih tuđih duša, nekih nevinih srca. Neka daleka pomisao da si zamalo mogao uspeti, samo da nisi odustao na poslednjem stepeniku, a koračao si u nedogled pre nego da stigneš do njega.
Možda su te ruke koje te hvataju ruke deteta koje je živelo u tebi a ti si odlučio da je vreme da prestane da se igra, pa te sada traži. Dete koje pati od šizofrenije, pomanhitalo i ogorčeno na tvoju hiljadu i jednu grešku da prerano odraste u ono što nikada nije htelo biti. Ili je košmar iz kog si se jedva probudio našao način da te uhodi kao omiljeni plen, u obliku duha i krivi te za buđenje. Šta ako te želi osvestiti, da se probudiš iz jave i steže tvoje telo, dahće i klizi niz tvoj vrat samo da ponovo osetiš šta znači jeza? A možda je taj ledeni dah koji osetiš tačno ispod levog uha dah straha koji si porazio u dimenziji pre ove, ali duboko u sebi znaš da će uvek disati zajedno sa tobom. Šta ako je duh samo jedan deo podsvesti koji izabereš da ućutkaš jer je ono što govori previše istinito da podneseš? I dok hodaš kroz pandemonijum na zemlji, gubiš se i rastavljaš, urlaš i proklinješ, pretpostavljaš i ne osećaš, suviše osećaš, nikako ne prestaješ da postojiš, u trenutku umireš.
Da ne upireš prstom u jedan razlog, možda bi uspeo rastaviti svest na delove koje si pogrešno sastavio, a možda je i hiljadu njih u jednom, a jedan produkt svih ostalih. Ali šta ako, na trenutak, prestaneš da se opireš i dozvoliš da ti šapne ono što je vreme da čuješ? Jedino je glas ono što je ostalo da se oživi. Šta ako ti želi reći da je upravo sada trenutak da ostvariš želje, da pustiš dete u sebi da bude slobodno i svoje, da saslušaš sebe onda kada si gluv pred svetom, da nastaviš tamo gde si stao i uspeš u onome za šta si stvoren? Šta ako zatvoriš oči i živiš košmar koji je prekinut samo zato što nisi imao hrabrosti da otkriješ zašto je tu i daš glas oblicima koji su se pojavili da te nauče kako je to biti nepotpun poput njih samih? Poput čoveka, ili kostiju i mesa prerušenog u čoveka.
