Ambis misli

Dvoličnost – Tako dvosmislena reč

Dvoličnost – tako dvosmislena reč, zapravo. Verovatno je i više od toga, isuviše širok pojam za polemisanje, za definisanje, ali ne i za njegovo uspostavljanje. Jer kako uspostaviti jedan čvrst stav o tome, kada su i stavovi poput mišljenja, zajedno sa pogledima na ljude promenljivi i uvek za nijansu ispravniji ili ne? Posmatramo jedni druge analizirajući ko je dvoličan, ko nije, zašto jesu, kako je to moguće, da li su ono što se predstavljaju ili se lica izobliče kad maska padne.

Analiziramo postupke, brojimo promene, sabiramo sitnice, a oduzimamo razloge za iste, ne znajući da to neko isto radi nama iza leđa. Uvek neko nekoga posmatra, i uvek neko posmatra nas. Neprestano. I na kraju je zaista nevažno vidimo li to, već koje lice im okrećemo, a koje krijemo. Isto kao i oni. Za većinu je ta reč uvreda, velika i netačna. Razvijaju automatski sistem samoodbrane i napadaju argumentima braneći se da nisu, da nisu isti kao ti, kao mi, kao neko drugi, ko nije ono što jeste zato što želi, već možda zato što mora.

Ali, niko se ne usuđuje pitati. Niko ne želi pokušati da vidi šta se nalazi ispod deformisanih karaktera, ispod zamagljenih predrasuda. Ne vide. Ne vide da smo svi mi zapravo dvolični. Naravno da imamo nekoliko lica, bilo bi nelogično da uvek hodamo sa istim izrazima na njima. Da li ste vi vi pred svakim i sa svakim? Ne. Stavljate svaki put drugo lice pred drugim ljudima. I to je u redu. Ono pravo znate i prepoznajete samo vi sami. Usudite se sada pogledati ispod bezbroj tuđih.

Оставите одговор

Inline
Inline