Proza

Efekat leptira

Šta predstavlja teoriju haosa? Leptir koji zamahne krilima i napravi pometnju? Ili nas samo dodirne u nizu haosa, nas ljude, poređane kao domine, ili smo mi domine koje se međusobno obaraju? I ostane efekat leptira, odnosno ta ista teorija haosa, nešto sa čime se susrećemo svakog dana, svesno ili nesvesno. Donosimo odluke koje su možda za nas dobre, ali po nekoga kobne. Odluke koje proizilaze iz onih najmanjih sitnica. Naizgled sitnica, da se ne varamo. Ali bez njih ne bismo mogli stvoriti nešto veliko, nešto što mislimo da jeste, a često se ispostavi da nije. Jer, ta veličanstvena krila nas mogu jednim zamahom uplesti u tornado nezaustavljivih emocija i misli, vrteći nas u krug, gde pokušavamo da premotamo određeni trenutak u vremeplovu kada je jedna sitnica bila samo to, nevažna, mala stvar, i zamrznemo ga. A mogu nas i preseći na pola, dovoljno je da dopustimo. Mi smo deo haosa u nama i izvan nas, mi smo temelj tog tornada. Bez nas, nevreme ne bi uhvatilo leptira i promenio njegov pravac. Bez naših izbora, ne bismo bili istovremeno pokretači i kočnice istih. Povezani smo sa suštinom i dubinom svog emotivnog haosa, ali odsečeni od tačke gde se nebo i zemlja razdvajaju. Gde se munjevitom brzinom let pretvara u pad. Povezani smo sa materijalnim svetom, i duhovnim, sa nekim osobama, čak i kada najmanje želimo da budemo. Ali, tanka je nit između želje i potrebe. Već se pronalaziš? Dobro je, znači da si svestan svojih odluka, barem donekle. Koliko puta uradiš nešto i povrediš druge ljude? A još koliko si nesvestan toga, pa razočarenje postane jeftina etiketa koju svako nosi? Povrede i oni tebe, pa sujeta proradi, ego, kao tihi ubica šapuće da uporno želiš da oni osete taj bol, a ustvari si ti njihov bol, i obrnuto. Zadajemo jedni drugima udarce jače od zamaha leptira. Letimo kroz tuđe živote, ostavljajući za sobom zvuk lupanja krila, trag od prašine, a ne pomislimo da od jednog nasumično neprimetnog postupka ili izgovorenih reči može nastati čitav sled posledica. Jedna domina za drugom, jedna greška za hiljaditom, padamo i mi, jedni preko drugih, teži od razuma, a ispod nas je ili tlo ili domina od krvi i mesa. Uvek smo jedno kajanje dalje od života kakav želimo da živimo. A skoro uvek jednu odluku bliže onome što pokušavamo izbeći. Koliko njih želiš da izbaciš iz sebe, no prosto ne možeš? Terajući njih da odu, odlazi po jedan deo tebe. A to je neminovno. I tu nastaje haos, kuju se teorije zavere u nama, kreću akcije i reakcije. Delirijum i agonija. Let i prizemljenje. Krivica i sladak ukus nepromišljenosti. Dakle, jedno pitanje. Još uvek si tu, zar ne? Kako je to kad ljudi zavise od tvog izbora da li ćeš im dopustiti da se sakriju ispod tvojih krila ili odlučiti da ih boli tvoj gnev kad ga ne osećaš dok neartikulisano letiš, ne birajući milovanje ili udarac? Uzrok si, ali i posledica sam sebi. Nemoj da misliš da nisi i drugima. To je nalik plivanju u okeanu emocija, daviš se, ali su ti oči van vode, a ti ne prestaješ udarati krilima o vodu. I ne daviš se sam, povlačiš svakog ko zaroni da ti pomogne. I neprestano ostavljaš za sobom isti efekat, dok u afektu rušiš sve pred sobom, istovremeno milujući svet delovima poleđine krila. Tu je meko, tu je udobno. A šta kad ih zatvoriš, i unutar njih ostanu zarobljeni oni koje pokušavaš osloboditi? Nije više tako prijatno, zar ne? I to te ubija, to je tvoj haos. Sahranjuješ žive emocije i pitaš se zašto si deo svega toga? Nije tvoja krivica, ali možda će biti. Nepoznat je broj onih koji su te uništili, i onoga u tebi što se ne izgovara. Ne zna se ni broj žrtava koje poginu ispod težine tvojih krila čekajući tebe da se rasvestiš, jer zašto onda imaš krila, ako ih ne raširiš? I zapletena pitanja oko tvog skeleta se nastavljaju istim tokom, samo sa drugim ljudima, u drugim stvarima, u različitim životima. To je odraz teorije haosa, nečemu čemu nema kraja. Deo si njega, kao što je i on deo tebe. Možeš pokušati da stojiš čvrsto, ali ako si prva domina u nizu, dovoljan je jedan zamah da oboriš sve ostale. Kao što je dovoljan jedan trenutak da odlučiš, a još manje od jednog da te posledice te odluke sruše. I znaš šta? Opet se vraćaš na početak istog kraja, a tamo gde završiš, još uvek nisi počeo.

5 Comments

Оставите одговор