Proza

Goli do srži

Ona oseća da se nasilje nad celokupnim postojanjem i istrajnošću u svakoj emociji nekako treba stalno zarađivati – ili ga je potrebno zaraditi. Čak i zaslužiti. Uživala je u svojoj sposobnosti da sa lakoćom oduzima njegove metaforične unutrašnje ekstremitete. Ispunjavalo je to da se oseća potpuno na način na koji se samo on može poistovetiti s tim. Uhvatio je za kosu i vezao bodljikavom žicom od požude i čežnje. Crno ispod očiju, razmazan karmin boje trešnje. Ubrizgavao joj je bol. Gledala ga je kako se savija od nepodnošnjivih bolova u kostima gledajući je kako se neumoljivo bori da mu pokaže kako on ispija njenu krv i zaslađuje se. Da li je tako? Znala je da je gorka i otrovna, ali mu je bila neophodna da preživi. Sadista i mazohista. Jedno drugome letargični, a najjači afrodizijak. Trpe i potapaju se u onome što kreiraju da ih razara. Njihovi jecaji čine deo uzročne strukture, a nju čine emotivno rezonantnom. Neviđena dela mogu biti brutalna i uticajna na nasilje koje se pokazuje – možda i više nego što misli. I ona je znala šta da mu otkrije, a šta da sačuva za sledeći put kada jedu i grizu usne jedno drugome dok se ne zasite. Dva bleda stvorenja, sažvakana od demona, izlaze iz mraka i tresu svojim lancima, obmotavaju ih oko vrata. Eksplodiraju dok postaju jedno i njihove čestice se konačno pretvaraju u kiseonik koji udišu… dug, bezizražajni period potiskivanja laži koliko god dugo mogu, produbljujući uspon, podizajući uloge na viši stepen, dok se konačno ne otkrije ono što je skriveno u tami. To je isti razlog zbog kojeg se penju na liticu i stavljaju nogu napred u otvorenom prostoru i povlače se. Izazivaju košmar. Nikada se nisu osećali bolje nego u tom trenutku. Podsetnik na njihovu smrtnost. Za njih je bezbedno bavljenje tom dozom adrenalina. Njena koža na njegovoj, gori i miriše na greh, na krv, postaje bezbojna i gruba. Uzima je divljački i baca o zid. Delići te kože koja mu je podloga za duplu dozu agonije, mu ostaju ispod noktiju, a to mu prija. Kopajući dlanove tim noktima, jedino što se vidi su nabori koji postaju oštrice i kidaju sopstveno meso. Kidaju njeno, kidaju njegovo. Tkivo koje se razmnožava i postaje jedno. Vrište dok im ne izađu vene i pucaju arterije kao što puca njihova nasilnička priroda u trenutku vrhunca u kome su gospodari tame. Grade udobnost u kojoj se sjedinjuju, da bi je srušili onda kada postane pretesno da dišu individualno. Paradoks i zagonetka, kontrast i delimična fraktura, zajedno zaluđeni u onome što psihologija ne može definisati. Mentalni haos ludila i bunila u isprekidanim proporcijama bezdušnih lica. Goli do srži, razbijenih ćelija i zenicama indigo boje, guraju jedno drugo u ambis i zatrpavaju se bespotrebnim idealima, svesni da samo postoje u svetovima čija je izuzetnost definisana anomalijama.

Оставите одговор