Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Proza

Gubim tvoje vreme, kao što ti trošiš moje

Slušaj me pažljivo. Ne trebaš mi da ubijaš pauke. Mogu da kupim sama sebi cveće. Možda ne volim cveće, ali nije mi potrebno da pretpostavljaš. Umem sama zaključati vrata noću. Ne trebaš mi da gledamo zvezde i pričaš mi o sazvežđu. Mogu sama proučiti astrologiju, već je znam bolje od tebe. Radije spavam sama, ne volim da delim krevet sa nekim. Ne treba mi tvoja ruka oko struka, nemam dovoljno mesta i smeta mi. Imam knjige za društvo i ne volim epsku fantastiku, a ti nisi moja fantazija. Ne, ne možeš čitati moju poeziju. Ne, ne pišem o tebi. Džabe se smeješ, vidim da truneš iznutra. Prvo moraš da radiš na sebi, da bi mogao da radiš na meni.

Ja sam definicija napornog rada i krajnji rezultat može biti najbolji ili ne vredeti truda, ali to je prema tvojim napumpanim očekivanjima tako, a ne mojim (imam dovoljno svojih da se izborim, hvala). Umesto da gledam kako gore novine u kaminu i kako vatra umire i oživljava u periodu manjem od 24 sata, ja se bavim ubeđivanjem sa ljudima oko banalnog odabira odeće za poslovni sastanak. Sonji iz Zločina i kazne bih kupila kaktus: neuništiv, miran, nepokolebljiv, prilično ružan, neizreciv. Ona bi me razumela, prinuđena kao i ja, da shvati teskobu i nepravednost današnjeg sveta, pa često smatrana niskomoralnom osobom, jer ljudi poveruju u sve što im kažeš da neko jeste, zar ne?

Ne mogu da priuštim da kuvam za dvoje. Ja jesam dvoje kad spremim sebi hranu i uživam u tome. Nemam vremena da spremam posebno tebi, štaviše, ne znam za koga bih. Nikad nećeš znati ko sam u suštini ili šta ja stvarno radim. Polomiću ti jedno ili više od sledećeg: srce, nos, duh… Ne možeš predvideti šta može da me izrevoltira. Slagaću te ako ti kažem da je u redu da ne vratiš čašu odakle si je uzeo. Ne, ne podsećaj me na to. Ali ne trebaš mi ti da mi govoriš šta nisam ili jesam i kako sam divna ujutru kad sunce obasja moje oči. Imam ogledalo, hvala. Ili mi reci šta vidiš u njima ili ćuti. Ne pitaj me šta sam sanjala, nikad nećeš razumeti nadrealizam koji živim. Ne, ne prilazi dok stojim u gužvi, čekajući red do bankomata – posmatram nebo. Ne mislim o tebi tada, nemaš tu lepotu da me zaseniš.

Jedino što mi oduzima dah je napad panike. Znam da dišem samo kad se uznemirim. Ironično, ali istinito. Vrištim nad prolivenom kafom, besnim kad ljudi ne gase svetlo nakon što izađu iz prostorije i imam fobiju od skakavaca: zaključivanje da pravim probleme, da sam nestabilna i emotivno distancirana, razglabanje o pričama iz prošlosti dok nastavljaš sa svojom pričom menjajući je u pravce koji meni odgovaraju, malo ljudsko biće, ubeđeno u sopstvene izmišljene reči. Kako bih mogla da poverujem u tvoje priče kad ih i sama pišem? Kao da ne znaš. Zapravo, priče poput tvojih sam pisala u godinama manje samosvesnosti i više egocentričnosti. Egoizam je bio sastavni deo moje ličnosti, dok nisam rešila da ga čvrsto stisnem i iščupam iz sebe, pokrenuvši unutrašnje krvarenje koje je dovelo do isceljenja mog unutrašnjeg bića. Borilo se da zaceli i da se otvori, pokazivajući spremnost i dokazivajući hrabrost i borbenost.

Po kući nosim staru odeću, iz vremena kad sam bila neko drugi, mlađa ja, a starija nego ikada: previše je lako dočarati taj duh, jer ja sam on, a on je ja: mrtva sam za mene: odbijam da živim za tebe. Čovek mojih snova je uzvišeno biće koje razume moje uzdahe ili izdahe. Ne dopada mi se kad me nazivaš lepom, niti se slažem s tim – srećom, retko to izgovaraš. Ako već planiraš da mi daješ komplimente, učini to kako valja: slabi zvižduk uspeva samo da podstakne dublje sažaljenje koje ćeš dobiti od mene. Radije bih slušala psihoanalizu Junga nego svakodnevne lepe reči prosečnog ljudskog bića. Mogu da odsviram Stand by me na gitari bolje nego ti, čak i sa mojim nepraktično čudnim prstima. Skupi automobili me nikada neće impresionirati, sem ako nisu moji: šetnja je besplatna. Baci tu markiranu odeću, jer ja ne znam za pol.

Gubim tvoje vreme, kao što ti trošiš moje. Ja ne znam za jutra, živim jedno doba života u bezbroj sopstvenih smrti. Bojim se svakog aspekta seksa, iako o tome iskreno i često govorim. Nikada nikome i ne dajem dozvolu da me dodirne iznutra, ali ja sam osoba od malo izgovorenih reči, mene čine napisane reči – pa ako neko shvati kao potvrdu, neka. Shvataš da ne govorim o seksu? Šta ti zapravo misliš? Ni ne shvataš koliko perspektiva menja pogled na odnos i čoveka. Ne razumem toliko toga što asocira na to, a ipak, sve je simbolično prikazano kroz dominaciju koja predvodi sam život – tako i ljudi, jedni nad drugima dominiraju, koriste se, vole, ne vole… skidaju, kidaju…

Misliš da je upoznavanje mene dobitak na lutriji, ali uskoro će ti u ruci ostati samo zarđali novčići. A ja sam kolekcionar istih. Pričam o tome, ali ne čuješ. Ne trebaš mi i ne vidim te. Vidim svoju omiljenu boju kao tvoju auru, a to je pravo odbijanje u ovom slučaju. Ne, ne vidim te onako kako te svi ostali vide, ne zanima me tvoj fizički izgled, jer ga imam i sama. Nisam tražila da me voliš na tako prost način, ali zahvaljujem na strpljenju i trudu. Ipak, nisi mi neophodnost u zbrci površnih ljubavi: zato te mogu lako pretvoriti u uspomenu.

Sem… ako pokažeš da uspomene mogu oživeti i preuzeti oblik potrebe, a ne navike.

2 Comments

Leave a Reply