Poezija

Invazija

Ovde sam nedodirljiv;
duboko umotan u ovu ćeliju pod opakim zubima nesvesti.
Željan da uhvatim vreme u svom kompasu logike,
taj crv me uporno grize, zagađena strana mene
plivajući u mom anemičnom telu.

Mogu se samo vrteti u unutrašnjosti svog snažnog pulsa
i verovati da će agonija prestati,
ali električni snovi se igraju mojom lucidnošću,
unutar tog svilenog talasa.
Scena koju ću sanjati i sanjati, ponovo…

San gde život otkriva ili možda
uvija prostor gde realnost diše,
čvrsto se povlačeći u moje kosti.

I iako tonem u tamno crvenoj
materici sna o javi,
neću sanjati o užasnom životu
kada sam iščupao svoje udove
i sprečio njihovo oblikovanje u neprivlačno.

Vratio sam se sebi ovog jutra,
zatekao sebe da gledam u pozadinu svojih očiju,
nesvesno prateći geometrijske obrasce vrhovima prstiju,
neprestano.
Nisam broj onih punih plavih linija
koje se presecaju sa svetlom,
ja sam prazan beli prostor u sredini heksagona,
ja sam praznina.
Pamćenje je staro, ali poznato.

U dubokom snu,
neko me dodiruje,
miluje moje telo,
ljubi moja usta.
Ne mogu da otvorim oči.
Ne mogu se uopšte kretati.
Borim se protiv sna koji me drži na oprezu,
u panici i strahu,
pokušavajući da se izvučem
jer me dotiče bez moje saglasnosti.

Izgleda da neko pokušava da me probudi iz sna,
ne želeći da to bude naglo.
Već je pokušala da zove moje ime,
trese moja ramena.
Bira trenutak romantizma u verziji Uspavane lepotice,
i odlučuje da me probudi poljupcem,
ne shvatajući kako će me to uspaničiti,
kakav je to okidač za moje traume,
jer retko govorim o takvim stvarima.

Dok sam se juče okretao u mislim prepunim igala,
ovo sećanje se vraća u svoj svojoj glamuroznosti.
Senzacije na mojoj koži,
mojim usnama,
moja bespomoćnost,
moja panika
kad nije u stanju da se otrese spavanjem.

Ne mogu postaviti granice,
nesposoban sam da zaustavim ovu invaziju na moje telo.
Podsećam se iznova i iznova:
Sada sam siguran,
ja sam siguran, jer nije stvarno,
oči su mi širom otvorene, zar ne?

Dok smirujem disanje i borim se,
a znanje svega čega sam pre bio svestan izmiče sa izuzetnom jasnoćom,
znanje sa kristalno čistim prstenom istine se podiže iznad mog pogleda.
Odjednom sam shvatio zašto sam se tako uznemirio.
Istina koju je moja psiha blokirala razvila je shvatanje.

Ovo se ne događa prvi put.
Ovo nije bila prva invazija na mene.
Ovo je samo početak.

Оставите одговор

Inline
Inline