Osećam
tvoje pokrete u meni,
mesnati ukus poslušnosti,
fraktalnu dinamičost balerine,
vidim tvoja krvava minijaturna stopala
kako ostavljaju tragove oko mene,
ubrzanim tempom,
i svaki otisak stopala priča romane.
Vidim te kako stružeš noktima
ivice svog
predkodiranog postojanja
ne znajući šta ti nedostaje
dok ne prestaneš da se okrećeš
u zanosu egzistencijalne krize.
Posekao sam prst na toj istini
pokušavajući da te zaustavim,
kidajući svoje meso
da ućutkam tvoj glas
kad me pitaju kako se osećaš,
ali kad čovek oseća tuđe pokrete
u sebi zaboravi kako je vrteti se u svom telu.
Krvarila si i krvarila,
u velikim slovima negacije.
Ljudi su mi nudili salvete,
ali ništa te nije moglo zaustaviti.
Drugi su gurali staklo u ranu
samo da vide koliko se može proširiti
dok se nisi asimilirala u moju kožu.
Iskasapljeni san
može trajati ceo život
ako ga dobro neguješ.
Čuješ me, zar ne?
Kad su došli po naše reči
iskopali smo rukama zemlju
u potrazi za
savršenim skrovištem,
ali nismo znali
da je cilj bio
da se zapravo skrovište pronađe.
U sumrak smo prekrili lica
i nadali se svetlima drugih,
da će oni biti malo svetliji
nego naše sopstveno svetlo;
nedovoljno da se ugasi
naš plamen,
dovoljno samo da im damo
krivicu.
Kažu nam da prihvatimo
ono što nas čini drugačijim,
ali da ne izgubimo naša srca.
Premalo su znali.
Založio sam te u zamenu za duševni mir
pre svakog skupa reči,
da bih te otkupio ponovo kasnije,
malo više stvorenu od krvi i mesa,
malo manje ranjenu,
sa novim cipelama za ples,
sa izvežbanim pokretima,
malo brižniju nego pre.
Da bih se i sam mogao kretati
ako ikada naučim da plešem poput tebe
u nečijem tuđem telu.