Tamara Stamenković
Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Samospoznaja

Ja sam ona koja je prestala objašnjavati da je baš ta

Da li možeš da me vidiš?
Teško je uočiti me u gužvi od par ljudi.
Možeš li da me pronađeš među senkama iste boje?

Zagledaj se baš tamo gde svako prođe pogledom, skoro pa si tu. Da, ja sam ona koja pokušava biti neprimećena. Uvek u svom mehuru, pažljivo birajući one kojima umesto noktiju rastu oštrice. Dugo sam smatrala da je prilagođavanje normalnim ljudima jedini način da se i sama osećam normalno. Ali, ja sam od onih čije mehure ljudi ne vide, jer im ne dozvoljavaju više. Noge su se prečesto penjale po strmim putevima samo da stignu do vrha. A šta je vrh, ako nije samo oštrica? Može te povrediti ako ne stojiš na njemu kako treba ili ako predugo stojiš, na samom vrhu. Ja sam ona koja je prestala objašnjavati da je baš ta. Ona u odelu sa košuljom koja nakon sat vremena peglanja, izgleda suviše izgužvano za nošenje. Ona sa neraspoloženom kosom, koja je odavno odustala od pokušaja da impresionira ljude, jer zaista postoji takva stvar kao što je – pogrešna vrsta pažnje. Ona koja se stapa sa okolinom, ali je ipak prepoznatljiva iskusnim okom koje zna šta traži. Još jedan znak da ne mogu da ugušim znakove koji ukazuju da ovo nije moje telo, duša ga je sama izabrala, i iskreno, odustala sam od pokušaja.

Odudaram, ali nikako da se podudarim sa drugima, ili samo tako kažu. Drsko i vatreno uzimam, ali samo ono što želi da pripada. Unutra sam zaista topla, ali ne i najfinija, nalik žeravice koja ne svetli. Usamljeni predator bez stereotipnog apetita serijskog ubice. Izgovaram stvari onako kao što ih vidim, delim nekonvencionalna mišljenja izražena na neprijatno direktan način. Surovost, nepoznata poznatom preuveličavanju da lepa reč i gvozdena vrata otvara, ali šta ostane iza njih, kad se zatvore? Evo, vidi, smejem se. Dobro, sarkastično, to će uvek biti jače od mene.

Virtuelni svet sam po sebi pruža masku koja lepo leži mom licu… dok ja ležim, daje mi vremena da pravilno filtriram i uokvirim ono što u suprotnom mogu biti destruktivne misli. Privlače me stvari koje je moja duša u prošlom životu osećala, i neko bi rekao da sam ona koja ima sopstvene duhove kao najbolje prijatelje. Da, ta sam. Nisu baš skeleti u ormaru, ali možda pretpostavljaš na šta mislim.

Ne mogu da se otresem senke sumnje koja boji moj život, poput zamućenog filtera. Život me naučio da nikada ne mogu biti previše sigurna ni u šta; jedva da je nešto konkretno i sigurno na ovom svetu u kome sam namerno završila, da dovršim nedovršeno. Stabilnost se često pokazala kao puka iluzija. Zakorači ka njoj i upadni kroz nevidljivi kompromis čvrsto konstruisan, i videćeš, duše ne prave kompromise nikada. Ovo telo nikako da me nauči, da se navikne na stranog podstanara u njemu… samo me oči poznaju.

Moj instinkt je uvek da trčim ka najgorim ishodima prvo, da li o ljudima, da li o životu; odgovor na borbu ili bekstvo je jači faktor od faktora prihvatanja da će sve biti dobro. Najsigurnija mesta za mene su dve krajnosti: u svetinji mog kutka, ili u pokretu, na putu. Poželjno bi bilo da sam u svom prevoznom sredstvu, moram imati kontrolu nad nečim. Prilično sam zadovoljna ležeći na svojoj garnituri, ali najviše sam ispunjena kad sam u pokretu, van svih granica. Ja sam jednaka polovina vatrenih iskri i ledenih kristala, neprekidno guranje između jin-a i jang-a, konstanta koja nema svoj balans, ali se drži na ravnoj liniji.

Moja unutrašnja borba mi odgovara, prija; skoro da je utešno. Nisam sigurna šta bih bez nje, niti koja bi bila moja svrha, poenta svega što jesam sada. A svi želimo da imamo neku poentu. Moja je da se strastveno borim u svom svetu, da budem ona koju ne primećuju jer moraju, a možda i da pomažem drugima da se osećaju manje usamljeni u borbi sa svojim. Da ne zaboravimo, ako se nađemo međusobno. Da se tako odsečeni ponovo sastavimo, jedni druge, deo po deo.

Sumnja i nedoumica su, na kraju krajeva, moja večita senka. Ako tvoje poverenje u sve ono što jesam nadvlada isto, možda i dalje želiš biti moj prijatelj, moja osoba, i možda ću u to poverovati. Možda ćeš me pronaći danas, ili za par godina, u gužvi, ili na putu, u običnom, namerno neprivlačnom automobilu, bez ikakvih isplaniranih namera. I možda ti ponudim vožnju, a ti je možda odbiješ.

Leave a Reply