Poezija

Jedino bol može naterati pisca da ispusti glas

Proverio sam svoju savest,
izbrojao greške, jednu po jednu,
ili ono što je ostalo od njih,
pa se nepromišljeno
koriguje samo od sebe.
I ono što sam video bilo je ništavilo;
kosti pesnika koje su se davno
raspale, završile ležeći ispod brda
sa kojeg sam gurnuo savest.
Valjda je u jednom trenutku
bila preteška za držanje.

Uzeo sam čizme i svoju lopatu,
onu kojom sam zakopao i deo sebe
koji je jednom verovao da može izabrati
kvalitet, da mora izbaciti kvantitet iz jednačine.
Počeo sam da otkopavam svoje kosti,
tek toliko da ih uznemirim.
Svakako je manji zločin nego da ih ignorišem.

Proverio sam sve u njima,
zario nokte u trule fosile, otvorio ih,
i video da sam ništavilo;
tražio sam umetnost,
u obliku ljudi, u stranim dodirama,
u traumama, u kipu od mastila i stakla,
u glasu izgubljenog dečaka u meni
koji je vrištao na latinskom,
jezik koji nije razumeo,
ali je znao da je mrtva, poput njega,
iako nastavlja da živi.

Tišina me je sakrila svojim
plaštom usred nestabilne odbojnosti,
nepredvidive kao nadolazeći vulkan
u zapreminskim tektonskim periodima.
Tišina me je spasila zahvaljujući dečaku u meni
koji je bio dovoljno pametan da zna
da se transforimiše u pisca kojeg
jedino bol može naterati da ispusti glas,
glas dovoljan da baci svoje zveri na kolena.

Proverio sam svoju nepostojanost,
i dozvolio sebi da ustanem.
Da ustupim mesto kompleksnosti, konfuziji i boji.
Uvek sam sebe video kao refiniranost
u sivoj boji, ali s druge strane,
zar ona ne simbolizuje mudrost?
Ipak postojim.

Video sam bogatstvo u realnosti
posle života na ovoj zemlji,
sjaj nad solidarnošu, uzvišenost.
Imao sam predskazanje.
Kada se muze vrate,
reći ću im o čemu sam pisao
dok su bile odsutne
da bi moje prisustvo značilo samo po sebi.

Još jedan slobodan pad –
Proveravam kosti poslednji put
i učim anatomiju sopstvenog tela.
Nešto me je oduvek posedovalo.
Nečemu sam se predao odavno,
i svaki put kad me pusti, imalo me još više.
Bol. Uvek je to bila bol.

2 Comments

Оставите одговор