Ako žanjemo ono što sejemo,
ako je karma stvarna,
ako vraćamo ono što dajemo,
onda je teški lanac oko njenog vrata
njena sopstvena izrada.
I tišina je njena posledica,
i odsustvo njena kreacija.
Ti si samo zagazio u blato
u kojem je podigla sebe od mermera.
Sve njene mrtve iluzije plešu sa
starim zabludama,
koga je dovela
na ovaj svet
kada je emigrirala iz svoje duše?
Nekadašnja verzija nje
je zajedno sa sadašnjom
prenešena preko ivice sveta
u kavezima.
Bio si u jednom od njih,
ali te kida što je prva iskidala tebe.
Iako je prva bila kratkotrajna,
a u sadašnjoj još uvek nije
shvatila smisao,
i dalje pazi na grobove svojih grehova,
izgubljene ljubavi, izgorele sveće,
ali vosak je slepio njene navike
za svaki pedalj njenog tela.
Grobovi su otvoreni odavno,
ali to korenje oko njih se čupa s vremena na vreme.
Pitanje je uvek bilo čije pre.
Zar ne prepoznaješ šta si posadio u njoj?
Grebe je nepostojanost.
Smeta joj ustaljenost.
Voli ono što je okružuje,
ali seče uporno dok je ne dodirne ponovo.
A ti razmišljaš da je uzmeš u svoje ruke,
podigneš i spasiš.
Od čega?
Ne možeš videti da je
postala nadgrobni spomenik sama sebi.
To se ne može srušiti rukama.
Zna da nikada nećeš,
pa čak ni rečima,
iako izvrsno upravljaš njima,
svaka je pažljivo odabrana.
Ali reči kada nemaju moć
su ubijene.
Ostavio si nož u sebi,
otišao sa svojom ravnodušnošću,
koja se pojavi samo kada
je lakše podići sebe iznad nepromenljivog.
Skliznuo si ispod vode,
puneći džepove kamenjem,
mazohistički kao što umeš,
smišljajući novu priču
kako da srušiš spomenik
jednim potezom,
kako da joj oguliš masku s lica.
Pokazala bi ti ona njeno pravo ja,
ali rekao si da ni to nije dovoljno.
Jer dosadilo joj je da bude lojalna.
A ti si ostareo više ne održavajući svoje reči.
Sada su one zakopane.
Zajedno sa delovima prerušenog besa
i njenog poverenja.
Ne može početi ispočetka jer je još uvek
vezana za svoje korenje,
sada joj se još više sviđaju.
To je izopačenost zatvorenika
u ljubavi.
Da želi promenu i
ni na koji način ne tražiti je,
istovremeno.
Izgubio si sve svoje genijalne poteze,
jer ona se ne može uklopiti u tvoju iluziju.
Ne može stati u ograničeni kalup
od tvojih potreba da je idealizuješ.
Nije idealna, a to je čini nedodirljivom.
Nekada je imala način
da pretvori hod u trku
sa svojim demonima.
Sada uzme korak nazad
i tera ih da gledaju njene usporene pokrete.
Među njima si i ti, ali povez
je previše čvrsto vezan
oko očiju, kada su posečene farsom.
Skočila bi u ledene vode
svoje savesti, ili onoga što je ostalo od nje,
sklupčala bi se i uvukla u svoje posekotine,
gde je jedina stvar koja je dodiruje
sećanje na prvobitnu verziju sebe.
I dok je skupljaš kao gomilu ruža
i gubiš se u njenim laticama
pre nego što se oslobode
i lagano padnu na zemlju,
ona nije više ruža.
Oblik stvari koje dolaze
su zapravo tajna zaglavljena u njenom grlu,
crna orhideja koju ne može progutati.
I pepeo sećanja pada sa njenih trepavica,
pržeći tvoje prste.
Bila je devojka od štete i modrica,
mogao si videti žar ispod njenih očiju,
kao šminka osamdesetih na praznom koncertu.
Nije bila nikada šarmantna princeza,
već devojka koja je svirala klavir zatvorenih očiju,
jer nije mogla da čita muziku
niti naći način da se oslobodi nota.
Za deset godina
ćeš pronaći sebe negde vani,
misleći da se nisi sasvim posadio
u nju dok si izbegavao doba nevinosti,
želeći da budeš njen heroj.
Ili ćeš se setiti kako te je progutala,
ispljunula tvoje semenke
da te rasipe po zemlji na kojoj stoji ponosno.
Otvorila je trbuh zvuku i besu,
on je postao kockarska kuća puna viskija
i ljudi sa šupljim očima
kojima ne smeta da rastu
oko njenih mermernih nogu.
Pitaćeš se zašto je
htela da bude
svaka loša stvar
koju nikad nije zaboravila.
Ali nećeš nikada saznati.
Možda si mogao, ali nisi kopao
dovoljno duboko u njenoj tami,
dok je ona liže sa svojih prstiju
i oblizuje usne sa gorko slatkim osmehom.
Nosićeš je sa sobom,
kao afrodizijak utisnut
u kožu dok ne potrošiš
poslednji dah.
Protrljaćeš je kao novčić
između prstiju za sreću,
iako znaš šta donosi.
A ako se i usudiš da odeš
na mesto na kome te uzdigla
i spustila, spaliće ti korake ta ista zemlja.
I u drugom životu će biti još samo
jedna pijana tetovaža, kojoj se bliži kraj.
Jedan osmeh u kolektivnoj savesti,
kada je pečat već stavljen.
Dobrovoljno davanje krvi
i čekanje na testiranje.
I kada te budu pitali
šta misliš,
odmah im možeš reći,
biće zaražena
tugom koja je ostala
i nikad nije otišla,
ali i najsočnijim otrovom
bez kojeg ne bi mogao živeti.
