Poezija

Kocka leda

Pustila si me da odem.
Drhtavim rukama ublažuješ stisak.
Klizim između tvojih prstiju.
Ljubim vazduh, ekstatično.
Moje ignorisanje sublimira u ništavilo.
Smrt izgleda predivno i latentno.
Srušio sam se uz jedan dodir.
Sve što vidim oko sebe, samo sebe…
Mrtav sam, je l’ da?
„To je staklo,“ kaže odraz.
Uzdahnuo sam sa olakšanjem.
Da li sam trebao?
Posmatram raj.
Vidim tvoj beskrajni pogled.
Prekriven besom,
potopljen suzama.
Da li zaista nisam
vredan oproštaja?
Da li sam zaista
vredan tvoje patnje?
Sipaš najbolji šampanjac,
Borim se sa tvojom
ledenom strukturom.
Kako se topiš,
tako se ja davim i gušim.
Tonem u blistavom otrovu.
Uzdižem se, vodi me visoko.
Osećam da umirem,
iznova i iznova.
Vidim tvoje oči,
sada mnogo jasnije.
Ti si moja krivica, zar ne?
Proliješ nekoliko
suza u međuvremenu.
Imam smrtnog prijatelja,
koji pljuje milion reči,
i nestaje u mom otrovu.
Želim tvoju milost.
Možda je moj
otrov tvoj poznanik.
Želim da ubijem svoju bol.
Želim da umrem
i da se ponovo rodim.
Kao suza u tvom oku,
jer ja jesam vredan
tvoje patnje…
ili ipak nisam?

Оставите одговор

Inline
Inline