Od mene je ostala samo kora, stara i hrapava poput hrasta. Šuplje stablo koje smeta u raskošnoj prirodi. Da li znaš da smo ovde, u ovoj šumi svi jednaki? Oguljeni, trenutak do poslednjeg pada na zemlji, i poslednji list pada na zemlju… krhke grane koje ne podnose teret. Pogledi gori od testere, pogledi koji čupaju korenje i seču korove.
Osećam se kao da migriram iz sopstvene kože, konstantno. Bojim se da moji plodovi budu vidljivi, jer će biti iskorišćeni u nečije druge svrhe, kidaće ih prljave ruke, iskopaće u meni dodatne rupe. Pustili smo korenje tu gde jesmo i ne mrdamo, plašeći se tuđe zemlje. Anatomska građa stabla se proučava na karakterističnim prerezima, kao što sami sebe proučavamo svaki put kad osetimo ogrebotine na telu iz prethodnih bitaka sa sobom. I posmatramo sebe, i analiziramo svoje anomalije, nesvesni lepote kojoj odiše svaka i čini nas jačim. To je naša dendrohronologija. Ali i pored toga, potrebna nam je toplota i svetlost… Stabla su u mogućnosti da se prilagode različitim uslovima u prirodi, zar nismo i mi sami? Da li ste svesni povezanosti prirode sa ljudskom prirodom? Uništavajući prirodu, uništavamo sami sebe.
Ostajemo bez vazduha, gušimo se u sopstvenim pogrešnim odlukama. I krošnja na kraju postane samo daleka misao, fotografija njene lepote zarobljena negde u glavi. I panj izgleda gluvo i prazno, a niko ne pomisli da zastane i čuje njegovu tišinu. Drvo ima koru, čovek ima kožu, a jesen čini drveću ono što bol čini čoveku. I padaju suze na blatnjave puteve ostavljajući ih slanim i neprohodnim za sledeće korake, kao što lišće ostavlja svoje grane golim i hladnim ne dodirnuvši ih više nikada. I ljudi prolaze i dive se spoljašnjem izgledu razgranatog stabla u proleće, ali ne dodiruju unutrašnjost.
Kao što prstima prolaze po tvojoj ispucaloj koži, a ne znaju šta se nalazi ispod, koliko je puta morala da umre da bi se rodila ponovo kao stablo sa raskošnim cvetovima. Pa zar se ne možeš poistovetiti sa tim naizgled čvrstim i ponosnim stablom sa korom jačom od spoljašnjih uticaja? Ali koliko god razočarano svojim neznanjem, nepokolebljivo je u svojoj nameri da ne napakosti drugima. Ne zna za zlo. Nije imuno na nevreme, a stoji u mestu. Ne možeš odbiti uragan u sebi, a držiš čvrsto kaput na sebi da se zaštitiš. I onda shvatiš, samo te sunce može naterati da ga skineš. Kakav je to udarac koji zatrese tvoj svet dok se stapaš sa zemljom i postaješ zemlja po kojoj gaze verzije tebe u nekom drugom životu, u nekom drugom scenariju? Jer ovde, u ovom životu smo svi jednaki. Možeš da ideš protiv svoje prirode, ali možeš i postati i uživati u svom unutrašnjem delu prirode, u onome što jesi i što te izdvaja od šupljeg stabla.
Moć razmišljanja, moć kretanja i moć govora. Sledeći put kad se nađeš u šumi koja se nalazi u tvojoj glavi, razmisli šta treba da potražiš. Uporno ćeš se vrteti dok se dan i noć smenjuju polako… to je tvoja jazbina. Rupa u kojoj nestaneš kao jazavac, stanje nirvane u noćima sa suznim očima. Posle idi i vrišti na biljke koje te odavno ne čine živim. Iščupaj korenje koje te podseća na agoniju, a živiš je. Zakopaj zemlju koju si ispljunuo da bi nešto ispunilo tvoju ogolelu dušu. Oderi kožu da osetiš nešto, nek bude hrapava iznova i iznova, okusi krv i obliži usne. I razmisli. Šta to moraš pronaći u sebi da bi oslušnuo šapat ili krik prirode koju ignorišeš, ne prihvatajući je kao jednaku svojoj?
