Poezija

Lavirint

Pretpostavljam da je njegov um lavirint
preden svilenim i tankim koncem.
Za razliku od mog.

Njegove brige i misli se smanjuju,
savijaju i rastežu,
ali nikada se ne razdvajaju.

Njegove želje i izvinjenja,
zaglavljena u grlu;
vlažne reči peku.

I njegove oči krvare
s ‘ljubavlju,
kakvu samo
lutalice osećaju.

Izgubljen je u lavirintu
sopstvene kreacije;
trijumf čovečanstva
i samodestruktivnih srca.

Ponavlja svoju želju,
da se nikada ne razdvojimo
ali želja je samo kvaka
koja izgleda kao dom,
nisu vrata.

Čuje se likovanje nekog ko nije bio svoj,
obezvređivanje, ismijavanja od neverice,
kiseli smeh kroz zube,
smeje se samom sebi.
Smeje se neispisanom poglavlju,
ruga se svom odustajanju,
ali odustajanje
se ruga njemu.

Deli humor o sopstvenom trošku,
nevažeći skepticizam
frigidnog indigo deteta u njemu,
svodeći ga na nešto prosto subjektivno, na priviđanje.

Dok se (ne) povlačim iz ozbiljne debate,
i stojim rame uz rame sa bilo kojim izazovom
u svojoj šupljini svete zemlje,
on ne prestaje postojati,
ali uprkos tome, stoji preda mnom,
pokušavajući da me pokrene.

Ali mene pokreće melodija
u tonovima sporijim od njegove statičnosti.
Ja znam na kojem koncu visi moja savest.
I ne mogu dopustiti nikome
da ga preseče.

Uzeo je meru ljudi visokog stasa
bez mnogo razmišljanja
da li će mu stajati.
Jer, izgubio je tok misli u lavirintu
nesinhronizovane tragedije.
Očajnički se trudi da bude veći,
samim tim poricajući sopstvenu vrednost.

Olovni vojnik,
siguran da će ga štit odbraniti,
od otrova, od predaje,
od spoznaje, od agonije,
suviše iscrpljen u trgovini
između ljubavi i navike.

Da bi napokon shvatio;
čovek mora izgubiti svaki oslonac
u čulnom i misaonom svetu
koji izgradi.
Da bi se oslonio na sebe.

I ljubav i navika su same
po sebi kolebljive i promenljive,
ali srž čoveka ostaje ista,
dopustio da se izgubi u lavirintu ili ne.

Оставите одговор