Proza

Leto koje briše tragove hladnoće

Kažu da je ljubav poput naše tragedija u stvaranju, pupoljak koji odbija da cveta, zvuk talasa pre nego što udari u obalu. Ti nisi spasitelj, već više od rane koja ne prestaje da gnoji, bezdan preko kojeg vežem mostove od korova. Vrhovima prstiju prelazim preko oštre podloge tvojih kostiju i grebem senke u tvojim očima kako bih te oslobodio njih. Nikada te nije dotakao neko poput mene, niti sam ja ikada položio ruke na pozajmljenu kožu, ali granice puknu kada se krećemo savršeno sinhronizovano, kao da uznemiravamo rukama more. Hvatam tvoje uzdahe dok napuštaju tvoje usne, stisnem ih u ruci kako bi ih kasnije okusio. Gurnem lice u tvoju kosu i razmišljam o svim ljudima koji su ti se klanjali, lažno i besramno, kako si bezbrižno uzimala živote onih koji su se suprotstavili našoj ljubavi (mogao bih sada uzeti tvoj.) Misli se javljaju u talasima dok te nežno privlačim u ritmu teškog disanja, reči koje se slivaju kao vino niz tvoj vrat, dajući obećanja kroz zadovoljstvo, o svetovima koje tek trebamo osvojiti. Tvoje oči se zaključavaju sa mojima, a neka neobična plima se kreće u meni. „Ti si čudovište.“, rekla bi mi u zanosu. „Svi bogovi su čudovišta.“ Padaš ispred mene, prekrivena hladnim znojem, božanstvena kao nikad pre, dok se opuštaš, drhtajući dok mi dozvoljavaš da te zadovoljim na najosetljivijim mestima. I nestajem u svakom dodiru, zato što si predivna, ranjiva i besmrtna, dok te imam. Nisam mogao da te povredim da spasim svet, isuviše zaluđeni mučenik – bez vere i sebičan, a jedina stvar zbog koje bih naučio da dišem si ti. Šapućem neprestano o svom svedočenju o ljubavi dok talasi udaraju u naš grudni koš. Pojavila si se niotkuda sa genocidom u očima i slatkim otrovom na usnama, pred nekim ko je tvrdio da je nešto što ni sam ne bi razumeo. Kada si ušla u moj život, nonšalantno i samouvereno, moj prvi instinkt je bio da se pretvaram da sam umro i rodio se kao neko ko nije želeo da zna tvoju priču. Gledao sam u te tvoje poluzatvorene kapke i izbegavao da me zarobiš u njima. Nosila si ruž sa nijansom izbledelog sunčevog sjaja i mirisala na vreme kada sam skoro priznao svojoj simpatiji da osećam nešto više od prijateljstva. Podsećala si na poznate snove o nekome koga sam voleo u drugom životu. Nisam mogao prestati da razmišljam – da li su moje ruke bile dovoljno čiste? Prelistao sam svaku stranicu prošlosti, očistio prljavštinu od prethodnih grešaka ne ostavljajući nikakav trag slabosti, a ponovo, osećao sam se nedostojno. Povukla si mi glavu unazad i udahnula moje nedoumice, i osetio sam to – leto koje briše tragove hladnoće, odjek kajanja koji se gubio, prepreke koje su stajale predugo i klupe za čekanje. U tom trenutku sanjao sam da ljubim nepravilnosti na tvom stomaku, potapajući svoje prste u toplinu tvojih grudi i puštajući te u delove mene koje čak ni lešinari ne bi izabrali. Budio sam se iz smrti zureći u bezdan i po prvi put su ruke koje su me držale bile nežne, imitirajući dodir jedne žene. Klizio sam kroz barijeru, ali gledajući sebe kroz oči ovog očaravajućeg stvorenja koje je videlo moje najnaivnije nade, uspeo sam da ne iskliznem. Jer ono što sam video bilo je obećanje. A ono što je ostalo je ispunjenje.

Оставите одговор