Poezija

Ljubav kao materija

Ljubav, kao materija,
ne može se stvoriti,
niti uništiti.
Rođeni smo u njoj,
nekad neispunjeni,
ali nikad bez nje.
Popunjeni do ivice
naših duša ljubavlju,
i tako provedemo ceo život
pokušavajući da je izlijemo
u nekoga ko je voleo
malo previše,
malo prekasno,
mnogo više premalo za neke,
a sada je ostao
malo više prazan.
Ili u nekoga,
ko je voljen malo manje.
Ili u nekoga,
ko nije spreman biti ceo.
Ljubav je kao materija.
Iako se ne može
stvoriti niti uništiti,
ponekad može uništiti nas.
I u drugim definicijama,
ljubav nas kreira,
razrađuje i gradi
od fragmenata naših srca
koji su postali premali
da bi se pokupili
onda kada smo sakupljali
slomljene delove
nakon emotivnog razaranja.
Spojili smo ih zajedno
da bismo kreirali nešto novo,
za nekog određenog
da doživi taj mozaik
kao nešto umirujuće i predivno
da ga drži pod svojim jastukom
i čuva od ostalih pogleda.
Nešto što se ne poklanja,
nešto što se sebično čuva.
Dajemo, nije nam uzvraćeno.
Trudimo se, često to bude uzalud.
Ali, znamo da smo dali sve.
Neuništivi, kao energija,
trošeći se kao pesak
između razmaka prstiju.
Ko uhvati našu emociju,
srećan je.
Borimo se protiv svih,
a često niko za nas.
A za ljubav se ne treba boriti sam.
I reći ću ti nešto.
Na kraju, nije bitno
da li je ljubav nalik stvarima, ili ne.
Da li je potrošena
tamo gde će se ponovo roditi,
ili data samo da bude uzeta,
a ne vraćena.
Ljubav je bitna.
Ona nas stvara,
ona nas lomi, ali i spaja.

One Comment

Оставите одговор