Poezija

Magni Nominis Umbra

Posmatrala sam Smrt,
sa strane, diveći joj se,
no nisam imala
hrabrosti da joj priđem.
Delovala je tako nedodirljivo,
tako netaknuto.
A onda sam osetila,
nju, toliko blizu;
šupljina kostiju je odzvanjala njeno ime.
Osetila sam miris njene kože,
taj miris je nemoguće odbiti.
Povela me sa sobom,
mislima i u njima.
Gledala sam u nju, satima.

Stajala je ispred mene,
drhtala sam gutajući knedle
pune grehova i kajanja.
Oblivao me hladan znoj,
emocije su izazivale
eksploziju u očima.
Tako sam želela
da plešem sa njom,
jedan poslednji ples.
Pitala sam je da li je za ples,
znala sam da neće odgovoriti,
poklonila sam se;
poljubivši joj ruku,
gledajući je ravno u oči,
pravo u to ništavilo.
Imala je pogled
hladniji od nje same.
Uhvatila sam je za ruku,
znam da je dugo čekala taj ples.

Posmatrala sam Smrt,
bez straha sam prešla
na njenu stranu,
uživajući u bolu koji mi zadaje
dok me čvrsto drži za ruku.
Ovo je posebna vrsta plesa,
doživljava se jednom,
ne uvek s njom.
Nekad je iznenadna,
nekad je tu Ljubav,
nekad Patnja.
A ja sam želela samo nju,
ništa osim Smrti.
Drugačija je od ostalih,
zapravo je oduvek deo mene.
Nekad mrtva, nekad živa.
Smejala sam se zarivajući
svoje oči u njen osmeh.

Kasno sam shvatila,
koliko sam joj značila.
Postaćemo kao jedno,
svetlost će me pretvoriti
u još jedan Zaborav.
No ona nikada neće
zaboraviti ove korake.
Trajaću večno, zbog nje.
Slušajući nemoćne jecaje
egocentričnih umova
koji se spajaju u epicentru njene moći.

Posmatrala sam Smrt,
rešila sam da je očaram,
da vidi koliko smo slične.
Ima tu moć, ako trepne,
da samo iščeznem.
Konačno šapuće poslednje reči
koje ću jedino ja da čujem,
da me ne preuzme Zaborav,
magni nominis umbra

error: