Ambis misli

Mogli smo sve – Kažeš sada, kada je sve naše prošlo

Mogli smo sve. Kažeš sada, kada je sve naše prošlo. Kada smo propustili šanse da se iskupimo jedno drugome onako kako smo znali nekada davno, kada smo vreme smatrali za nepostojeću činjenicu jer mogli smo da ga kontrolišemo. Ali zapravo nismo. I sada, posle svega, ti kažeš da smo mogli? Posle svih pokušaja da pokupimo komadiće jedno drugoga kada se kidamo međusobno, a ni ja ni ti ne želimo da prestanemo. Ne, inat nam je usađen u kosti i vatra u nama guta i dobro i loše. Kako smo mogli da se borimo protiv vatre?

Kažeš mi sada ono što oboje znamo, ali ne u vremenu pre ovoga, već u vremenu kada nismo obraćali pažnju na naše nedostatke, mane i nedoumice. Onda kada smo bili istinski predani jedno drugome, srećni i neuništivi. Tada smo mogli sve. Ne razumeš i dalje, znam. Ali i dalje mi govoriš šta smo sve mogli, šta je trebalo da se desi, a šta nije. Pa gde su bile tvoje reči pretvorene u dela tada? Gde si ti iz onog kišovitog jutra i tvoje oči prepune života i euforije? Ne možeš mi reći ništa, prekasno je. I žao mi je, ali mi nismo predugo mi.

I oboje smo krivi, nema merila u tome ko više, a ko manje. Bitna je krivica, jer ona vuče posledice, ona otkriva istine, ona donosi zakasnele zaključke i preispitivanje svega što jesmo. Dozvolili smo da se ovo desi. Ti, da se boriš inatom protiv mog, ja, da se borim duplo više. I zato ćuti. Ćuti o onome što ne možemo vratiti, i ugasi tu vatru u sebi za mene, nije ti više potrebna. Odavno te moja uzela. Sada si ti moj pepeo i prašina, a ja? Ja ću biti tvoje večno „mogli smo sve“.

Оставите одговор