Poezija

Mogu preleteti ceo svet udarajući krilima o ljude i prepreke

Kroz zabrane i ograničenja,
kao ptica sa prstenom oko vrata sam,
čini mi se, donekle podmuklo,

prolazila kroz kapije zenica ljudi bez očiju,
snimala svako mesto na koje sam otišla,
sa metalnim žicama oko mojih butina.

Fotografisala sam očima
svaki trenutak koji je bio
malo posebniji od prethodnog,
i otkrila sam da mogu preleteti
ceo svet udarajući krilima
o ljude i prepreke
samo da ih namamim u svoje krilo.

Međutim, još jedno otkriće,
još jedna ograda preda mnom,
poslednja stanica, poslednje mesto
privlačno objektivu mog oka.
Mesto gde nisam mogla da uđem,
bilo je okupirano modro plavom bojom.
Osetila sam jezivu hladnoću
i talas zabranjenih okeana,
udario je u moje grudi,
odgurnuo me i potopio deo slobode,
zajedno sa krilima.
Ponizno sam otišla, ali moje biće je ostalo.

U martu sam se vratila u te iste zenice,
da obrišem svaki korak,
da povratim svoju mapu
na kojoj su sve destinacije bile precrtane,
dok si ti nastavio pretragu
rute gde sam ti jednom bila potrebna.
I iskidao si stranice mog atlasa
kad sam prestala biti zanimljivo mesto za posetiti.

Sada učim da šetam kroz planine,
iako mi nebo nedostaje.
Ali ako jednog dana
odlučiš da pratiš moje korake,
ostaviću ti crveni konac posut prahom
pored mog pečata oproštaja
tako da možeš računati svaki centimetar
izgubljenog života,
potrošenog na davanje ključa
onima koji te ne zaslužuju,
samo da bi se udavili u tvojim okeanima.

Zastrašujući duhovi mog lica
će te loviti kroz šume i močvare,
zalutalo jato nad tobom,
sličnih meni, ptice divljeg srca.
Crveni putokozi i smaragdna kosa
će se presijavati u odsjaju koji te mami,
bićeš laka žrtva,
prilično lep kraj,
plitko, detinjasto poverenje
u tragove koje ću ostaviti za sobom.

Ali, nećeš znati da,
kada padneš na moje grudi,
biće potpuno prazne.
Crna rupa, čekaonica za ljude bez očiju.
Postala sam spasitelj
nečije klišejske fantazije,
intelektualno i neodoljivo.

Jedino što ćeš znati je da se,
pred tvojom grandioznom ogradom
moja krila nisu slomila.
To je bilo mesto gde sam ih samo ostavila
gledajući kako gaziš po njima,
da pokupim pepeljasti prah
nakon što naučim da hodam
i prospem ga za sobom da,
kada me pronađeš,
gledaš kako ponovo mogu leteti slobodno.

Оставите одговор