Proza

Možete izvući borca iz ringa, ali ne i borbu iz borca

Ona je borac. Jedan u milion. Život joj se rugao, ismejavao je na sve moguće načine, testirao njeno strpljenje, kažnjavao je za greške koje nije napravila. Mučio je dok nije poželela da nestane, da izbledi i postane samo dah vetra. Nije disala pravilno, jer nije imala vazduha da diše slobodno. Trenuci koji nemaju svoj lik i prazni pogledi su odražavali njenu slabašnu pojavu. Svakog jutra život je vukao za kosu i bacao u ring da se bori s njim. Svakog dana, u pakao i nazad. Bila je zgažena, slomljena i na korak do razaranja svega što se borila da ne da. Njeno lice je bilo prekriveno posekotinama i bledom bojom. Čupala je kosu, sekla je i menjala izgled ni sama ne znajući kolio puta. Ali kožu nije mogla da promeni, identitet je ostajao isti. Bila je zatvorena, lupajući po zidovima,udarajući u grudi, pokušavajući da ubije osećaj nemoći. Vrištala je u snovima, uporno je sanjala iste događaje i nije mogla da ih promeni, baš kao i na javi. Razmišljala je hiljadu i više puta da okonča tu borbu i da se preda, ali njen ponos joj nije dozvoljavao da prizna poraz. Nije se borila toliko dugo da bi odustala sada. Nije mogla da dopusti da sve te godine napora i umiranja budu uzaludne. Zbog toga je naučila da podnosi udarce. Bila je sitna, plašljiva i ne tako stabilna figura čoveka kada je počela da se bori, ali ubrzo je pronašla novu snagu, trikove i taktike koje nije znala da ima. Ubrzo je skamenila srce. Njeni pogledi su govorili više od nje same. U njoj nije ostao glas, već urlik. Otkrila je slabe tačke života koji je nije ostavljao na miru i počela da uzvraća udarce. Na svaku tačku je udarala duplo jače. I nije joj trebalo dugo da usavrši igru. Bila je stvorena za promene. Čekala je svoje vreme toliko dugo, klečala godinama unazad, vređajući sve ono što jeste. Predugo je smatrala da je život mnogo snažniji od nje, da su reči bačene na nju ono što možda i zaslužuje. Sada je drugačija, a opet svoja. Svoja, ali drugačije se bori. Zato što sada zna kako. Zato što sada nema vremena za juče, ni za godine pre, nema potrebe da traži poentu nečega što je okrutno, jer je shvatila da može uzvratiti istom merom, ali na način koji će je oblikovati u sve za šta je oduvek stvorena. Jer oholost njegovih udaraca se ne može takmičiti sa njenom željom da izađe kao moralni pobednik. Da bude sam svoj heroj. Borac sa kakvim se život nikada nije susreo u svom ringu. Onaj koji će srušiti njegove predrasude i razbiti uverenja i teorije da je nemoguće pobediti ga. Život je konačno shvatio da je vreme da prihvati poraz i da pronađe novu žrtvu za mučenje. Osetila je olakšanje. Slobodan pad u nepovrat, ali je osećaj bio jedinstven. Nakon toga je uskoro imala sve što je ikada želela. Krevet prekriven ružama. Trnje je odavno otpalo sa njenih dlanova. I spavala je u njemu sa svim svojim snovima i ljubavlju prema sebi koju je povratila. Ali, nešto se u njoj promenilo. Počelo je da joj nedostaje njeno trnje. Nedostajala joj je borba. Krv koja struji venama i adrenalin koji je pokreće i dominira njenim telom. Nedostajalo joj je da krvari kroz svoje posekotine i osećaj ukusnog bola koji upija njeno biće. I tada je pogledala ponovo mesto gde je umirala i rađala se svaki put drugačija. Shvatila je da je svaki put bio mapa za konačni cilj. Da pobedi ili dozvoli da poslednja pobeda bude nezavršena. Možete izvući borca iz ringa, ali ne i borbu iz borca. I tako je ušla ponovo u ring, a život joj se pridružio. Rukovali su se kao stari neprijatelji. Međutim, ovoga puta je ona izazvala njega.

Оставите одговор

Inline
Inline