U mračnoj sobi senki,
ima toliko toga da se vidi,
toliko toga da se sakrije i pronađe.
Pogledaj bolje, sve je mračno i jednobojno.
Ali, ako gledaš oštrije, izgubićeš se,
plutajući u mraku
sa davno izgubljenim mislima
koje su nekada osvetljavale put.
Sada, ako nastaviš da koračaš,
naći ćeš još toliko toga…
Tu je lutka, u senkama prošlosti,
tu si ti gde je čvrsto držiš.
Uplašen poput malog deteta
kojeg si se plašio da pustiš iz sebe.
Tu je kovčeg, između odsjaja i meseca.
Tu si ti, ležiš na njemu
čuvajući ga od pogleda stranaca.
A na sredini pohabanih dasaka,
peščani sat.
A u njemu tvoje misli.
Jedna po jedna, bezbroj i nijedna.
Vatrena stihija i prosuti košmari.
Troše se, klize, nestaju, iščezli poput tebe.
Zenice se šire od nepreglednosti.
Prvo, vidiš pauka koji se ne pomera
iz svoje mreže, skriven ispod nje,
leži pokriven prljavštinom vremena.
Drugo, ne možeš ne primetiti
ram koji se raspada samo da njegovi
komadići dodirnu sliku koja je pala.
Postoji stara, toliko stara
izbledela slika,
nedavno pre pomračenja sobe.
Ram je napukao, a slika je izgubila iskru
i moć vraćanja u život.
Umetnost je takođe prestala,
a stalo je i vreme zajedno sa njom.
Lampa koja je jedina gorela,
sada je simbol najtmurnije prošlosti.
Ali na ovim mračnim ostrvima
i dalje leže tragovi života.
U ovoj napuštenoj sobi
se i dalje mogu čuti glasovi
koji nikada nisu znali pričati van ovih zidova.
Život se još uvek može namirisati
u ostacima pepela nakon što zapališ sobu.
Urezani snovi na zidu,
možda nekog života nakon ovog.
Mrak nije više mrak,
ako prođeš kroz njega.
Crna nije više crna,
ako gledaš kroz nju.
Sada, kad se osećaš kao da pripadaš,
kao da si deo delova koje rasklapaš,
u mračnoj sobi senki
toliko toga treba videti;
toliko toga treba sakriti i pronaći.
Okreni peščani sat.
I počni ispočetka.
