Proza

Najbolje od mene za najgoreg tebe

Previše drhtim ovih dana. Jedva mogu da zapalim ovu cigaretu bez da izgorim prste. Možda je u pitanju alkohol. Možda je pamćenje, koje mi teži na duši kao gomila olova koje rasteže meso oko mojih kostiju do prstiju.
Pogledam u zvezde i sazvežđa, spajaju priče mojih deluzija, ili možda smeha, u tačkaste konture i preklope moje podeljene ličnosti. Slab sam čovek, što jednostavno govori da sam čovek… nema emotivne snage u meni, samo goli i vulgarni pokušaji da zgrabim moći onoga čega se svi najviše plašimo, sopstvenih nagona da vrištimo dok nam vene pucaju i pune se strahom. Stojim na paukovima jer ih se bojim – a ti stavljaš čašu nad njima i oslobađaš ih zato što se takođe bojiš. Isti strah, ali različiti kontekst u koji ga uramimo.
Tvoja mala crna haljina me je izludela. Da li si se ikad pitala šta se dogodilo s njom? I ja sam. Nisam je spalio kao što sam nameravao. Isparava da bi se ponovo stvorila negde drugde, boje su izbledele i uhvaćene jesenjim vetrom, ispala je iz mojih očajnih ruku i ostala na dnu. Ta haljina, te oči, taj osmeh, taj um- beskrajno zujanje neprobojnih zubaca i zupčanika, kao džepni sat.
Sve što sam mogao biti; telesno i smrtno. Sve što si mogla biti; moje sve.
Još uvek drhtim ili samo podrhtavam, ili možda moje telo odbacuje sećanje, puštajući ga da se održava, kao mokrog psa koji ne zna kuda da krene.
Ali, moja priča je završena. Tvoja tek počinje.

Rasplakao si me.
Krila koja se šire preko mora, točkovi koji se kreću ovim putevima imaju svetla koja se mogu uporediti sa zvezdama u daljini.
Sada imam nove haljine. Nosim ih kada popijem i plešem i smejem se na nešto što je neko rekao. Časopisi su u pravu o malim crnim haljinama. Skoro da mogu da čujem zupce i zupčanike iza njihovih gladnih očiju da je skinu, tako da se mnogo smejem na dane poput tih.
Govoriš o slabosti. Reći ću ti šta je to:
Slabost je telefon koji zvoni kada ga niko ne čuje.
Um koji je pokriven rđom, rukujući se s tobom, ono kad se telo pomera među kartonskim rekvizitima, a to je misterija ovoj osobi u ogledalu. Oči širom otvorene, ovi zidovi se poznaju međusobno, a ta osoba unutar njih je stranac, napada, zagreva sobu, uskraćuje dah. Ruka drži mobilni telefon, kvazi stvaran, najzad ideja gotovo opipljiva – cifre su najmanja gramatička jedinica u ovoj vrsti komunikacije i ne morate ih čak ni zapamtiti jer ovakav uređaj tvrdi da ima bolju memoriju nego bilo ko .
Slabost je telefon koji zvoni satima, a niko ga ne čuje – gde si ti onda, slabosti? Sišeš vazduh iz mojih pluća i onda ga držiš u svojim kad se ljubimo, vrati mi ga, donesi mi svoj glas, svoju kožu, da je dodirnem, mora biti stvarno ili ništa nije. Ali da li možeš?
Lice koje se topi u rukama koje su iscrpljene i mokre, voda na vrhovima prstiju ima ukus poput mora. A gde si ti bio, gde ti je bio glas, miris kuće, gde si se smejao na nešto što je neko rekao?
Rasplakao si me.
Kunem se da bi platio za to.
Dok sam se pretvarala u malu svetlost razbijenu na bljeskove preko neba, nisi gledao u zvezde. Otvorio si paket koji sam ostavila na tvojim vratima, poklon koji je bio konačan, čitajući belešku koja kaže „pričaj s ovim umesto mene.“
Sada poznajem svoje ruke i one su stabilne dok držim čašu. Jedna cigareta umire, a druga se zapali – čak i cigarete mogu izgledati kao zvezde u daljini. Sada imam nove haljine, pijem, plešem, smejem se na nešto što je neko rekao kada sam u njima. Ali ponekad sanjam o nama duboko u narandžastoj šumi, tako da nijedan poljubac nije tako strašan kao tvoj, nema tela toplog kao tvog, a ja nemam nijednu pesmu onako kako sam imala s tobom, pevajući van melodije da te nasmejem.
Pamćenje je slabost i ja ću ga zapaliti jednog od ovih dana, na način na koji si spalio moju haljinu, samo čekaj, videćeš.
Spalio si je, zar ne? Osim ako je „isparava da bi se ponovo stvorila negde drugde„, tvoja poezija da zapravo kažeš da si je dao nekoj drugoj.
Duboko udahni, izdahni i mrzi me, ne plaši me se kada se mrak obmota oko tvojih članaka, i sećaj me se. Onda ću možda i vratiti svoju pesmu.
Može se okončati ovo i „sa ljubavlju“ – ali radije bih da izvrnem ruku.

3 Comments

Оставите одговор