Zar ne vole svi sočne vesti?
Pa, konačno imam nešto da podelim.
To zapravo podrazumeva i tebe,
među svim ostalim prednostima
biti beskrajnost.
I bez sumnje ćeš se osećati
ponosno kada saznaš.
Čestitke su na mestu.
Mislim, ipak si to uradila.
Precizno si ciljala svojim lukom i strelom,
napravljenih od pažljivo izabranog
materijala da kreiraš ponos.
Pitam se šta si sve iskoristila.
Nedoumice?
Koktel ega i inteligencije?
Možda malo strahopoštovanja
prema ničemu sem prema vremenu
za koje si znala da će pogazati tvoje pokušaje
da ga zarobiš u šaci.
Trivijalnost me pretiče sada.
Da se vratimo na glavno, postigla si cilj.
Da me probodeš.
Mesto koje si nekada zvala domom,
tu gde si ostavila svoj stid,
a pronašla prihvatanje.
Ali, najviše si volela trenutke.
Pretvarala si ih u priče.
Previše sumorne za moj ukus,
a opet, svaka je bila
previše stvarna za poricanje.
Vidiš, onih devet stotina sati
žaljenja za onim trenucima
koji su samo prošli pored tebe nisu laž.
I mi više nismo priče,
mi smo ovde i sada, beskrajni.
Jedina razlika je što smo beskrajno
postali prolazni.
Želela si da shvatiš ko sam ja.
Negirala si da ćeš imati ponos,
ali na raskršću naših predrasuda,
ukočila si se.
Tako kompletna,
a tako neravna linija tebe.
Moja omiljena košulja, uništena,
tugom, suzama, noktima.
Nisi znala kako drugačije da me odgurneš,
ali si imala svoj luk i strelu.
Za svaki slučaj, kada reči podbace.
Oprosti mi, odlutao sam na trenutak.
Ovo nije o meni.
Radi se o tome koliko
te ne impresionira dubina,
želiš nešto grubo i čvrsto
da se osetiš kao da upravljaš kopnom.
Trijumf postignut.
Pobeda i glava podignuta toliko visoko
da doseže onaj prostor između zida tunela
i krova auta na kojem si volela da stojiš
sa rukama podignutim u vazduhu
slušajući omiljenu pesmu.
Moja utroba je prepuna nepravilnosti
i nepravda koje sam morao
da trpim, kao da nisam video
šta se sprema od trenutka
kada sam pao na tvoju razmazanu
maskaru na kiši jednog dalekog decembra.
Sada se čini da taj mesec
ne postoji, varljiv je.
Nikada nisam bio veran sebi,
ja sam samo pojam odbacivanja sopstvenih laži.
Ti spadaš u njih, ali verovatno već znaš to.
Pa šta si onda ti?
Privuci stolicu.
Vratićemo se na početak.
Izgubljen u metamorfozi,
fragment čoveka ili senke
u baru na drugom kraju grada,
čujem kako mi govoriš:
“Žene su poput alkohola, ostaće u tvom grlu
dok ga ne izgore, biće gorko, ali slatko je,
a ja sam samo jedna vrsta burbona…”
Tvoj glas je prožimao decenijama loše odluke;
Moje oči su plivale kao
zbunjene ribe u prljavoj posudi.
Gledala si kako te pijem njima,
gutljaj po gutljaj.
A onda si naručila sebi jedan skoč.
Previše gorko?
Da, daću ti nešto gorko.
Srce.
Ispostavilo se da se moje
ne može uporediti sa tvojim.
Taj zalogaj nisam mogao svariti.
Zamoliću te nešto sada.
Nakon tvog grandioznog
ubistva svega u meni,
daj mi nešto što će te ukaljati.
Daj mi tišinu,
da je zašijem preko usana,
na spomen tvog imena.
Daj slepilo mojim očima,
kada ugledaju boju tvojih
negde gde ti nisi, da je ne primete,
kao i određenu meru antiseptika
za konstantno ubadanje sebe,
da me osvesti kad pomislim
da je ovo ipak bila ljubav.
Još uvek se čudim nad svojom
tvrdoglavom izdržljivošću
da se stalno vraćam nazad,
pa pronalazim nove načine
da probam kiselinu
novih istina unutar laži.
Znam da misliš da sam ispod tebe,
tako si neizvesno to spomenula u par navrata
kada si gužvala one priče stvorene od trenutaka.
Ali dok misliš da ovaj svet
ne može da trči bez tebe,
nisi primetila da sam ja
sve vreme trčao bežajući od tebe.
Najsočnije za kraj.