Kuća bez posetilaca,
život bez prethodne najave,
nevidljiv među zabludama i šamarima,
tiho jeca iza svojih zidova,
iako me steže i guši.
Boca koja pluta prljavim vodama,
bez pisma,
bez potpisa,
nema kome otići.
Ta kuća je skelet,
ta kuća sam ja.
I skelet ima dušu.
Za neke od nas,
ako budemo imali sreće,
nikad nam neće ponestati
vedrih dana bez brige
u kući prepunoj smeha.
Za druge, život je slagalica
nepotpunih trenutaka,
previše potrošenih,
nezapaženih i zaboravljenih,
iza struktura koje ne govore,
jer reči su preteške za izgovoriti.
Da li sam sebičan zbog želje
da budem slobodan,
da budem svoj iako je postava pocepana,
a ispod nje samolepljive kosti vape
da i one budu oslobođene?
Ako je spoj mnogih umornih duša pogrešan,
neka se večito osećam ovako usamljeno,
poput budne smrti,
jednim okom posmatrajući
kako dah napušta hladne hodnike u meni.
Pitao sam se kakva je to snaga tih duša,
zašto su nastavile dalje,
šta ih je vodilo dalje,
ako im je neko ikada dao pamet,
da li su znale koristiti ga.
Pitao sam se, ali retorička pitanja
su samo baklje koje gore u podrumu moje duše.
Nikada nisam slutio da mogu postati ono što jesam-
njihov sused u izolaciji.
Ništa se ne može učiniti više,
neki od nas su po prirodi i sudbini
prevareni, ostavljeni, zaboravljeni,
nije nam potrebno sažaljenje,
mi izdržavamo sebe,
u kući bez posetilaca,
bačeni u halucinaciju da smo jedini,
prokleti osećajima koji su nam
donedavno bili nepoznati.
Sedeći za jednim stolom,
pokušavajući da otvorimo usta
da nahranimo sami sebe.
Ali, na kraju uvek to bude kraljevska gozba
sa obaveznim prilogom – samodestruktivnost.
Ponekad je čak i disanje napor,
možda, možda je problem što ne odustajem.
Kao i telo, i skelet reaguje na tugu,
isključivanje, zatvaranje,
gašenje poslednjeg svetla
u kući u kojoj duhovi
prvobitnih verzija mene vise nagore.
Trebao sam znati.
Ili je bila priprema ili upozorenje,
to vreme kada sam počinjao da slutim,
ali tada sam imao nadu
a sada me presekla samoća,
ne šapatom koliko ćutanjem.
I vidim svoj sopstveni odraz kako bledi
dok prolazim pored ogledala bez ramova.
Ti ramovi su moja ograničenja,
ali staklo je moja osuda.
Kad god posečem druge,
posečem i sebe,
jer znam da je oštrica kost
koju sam naoštrio samo da se zaštitim.
Od čega?
Da ne postanem ono što sam možda
uvek trebao biti
pre nego što sam ikada postojao,
pre vremena koje odbrojava gubitak?
Iako gubitak sebe nije prava reč,
jer ne možete izgubiti ono što
nikada niste posedovali
u kući koja nikada nije bila vaša.