Tamara Stamenković
Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Poezija

Neki ljudi su mape, drugi mesta na njima

Verujem da su neki ljudi brodovi,
drugi destinacije.
Ljudi ljudima plove,
a mnogi stižu na svoje odredište
onda kad postanu brodovi,
ali ništa više od toga, ništa manje.

Verujem da svi imaju svoju mapu.

Neki ljudi su mape,
drugi mesta na njima.
Ja, ja sam uhvaćena
pokušavajući da preplivam
preko ivica na njoj.
Moje plovidbe su bile ambiciozne,
ali ambicija guta čoveka
kad misli da je njegova suština okean.
Nije.

Mene su pokušali da iskoriste
kao prevozno sredstvo,
dok ne stignu do kopna,
uvek plašeći se da osete vodu na koži.
I jesu.
Izbacili bi me na kopnu,
a ja, prianjajući za svoje
telo poput čamca za spašavanje,
nadala sam se da će moje dubine
postati talasi koji će dočekati još jedan dan.
Talasi koji će udarati u brodove,
samo da ih okrenu ka drugoj destinaciji.

Ko sam sada?
Jednom sam bila nečiji kompas,
horizont događaja,
kalendar neiskorišćenih datuma.
U sumraku sam pokazivala strane sveta,
ukazivala nekome
u kom pravcu da krene,
a zatim čekala
na obalu da me uvuče u svoju zemlju.
Zahvalna sam što sam ostala na obali.
Da je bilo drugačije
neki ljudi bi bili samo kompasi,
a drugi strane sveta
koje niko ne želi posetiti.

Ja jesam svoj svet,
a drugi neka se usude da pokažu moje strane.

Leave a Reply