Proza

Nemam vremena za završetak, nemam vremena za početak

Nikada nije bilo dovoljno vremena u celokupnom vremenu mog života koje će me ubediti da razgraničim aluziju od iluzije njegovog grandioznog konteksta savršeno prikazanog onima koji veruju da postoji. Da se drže za njega kada nemaju za šta, verujući da indirektno pokazuje prstom u idilične horizonte gde će sve kockice da se poklope i sve što će voditi do tog trenutka, biće vredno strpljenja. Vreme nikada nije bilo tu za mene kada sam najviše tragao za njegovim prisustvom. Izviri od nekud da me izmanipuliše pružajući mi lažnu nadu, pa mi okrene leđa. Nije bilo tu da me održi, da me gurne sa litice i uhvati kao da sam poseban. Retko kada je zakucalo na moja vrata da mi da znak da dam sebi savet kako da ga ispunim onda kada sam bio najprazniji. Ne, gledalo je kroz moje šupljine i učinilo da se osetim kao da zavisim od njega, pretvarajući se u iste te ljude kojima sam se čudio, pa moram visiti o njegove konce kao još jedna lutka na postavljenoj pozornici kao meta ismejavanja i poneke reakcije divljenja. Počeo sam da se navlačim na ideju o vremenu iz straha da će me napustiti svaki put kad uđe u moju zabranjenu zonu komfora. Sve više i više mi je bilo potrebno kao vazduh, da sam brinuo isuviše da ću ga izgubiti, da će me napustiti i baciti pod noge kao još jednu iskorišćenu marionetu. I kad god osetim da se udaljava, osetim se očajno i samodestruktivno, plašeći se da je svaki korak sve dalji i dalji. I od tolike potrebe za njim, pomislim da ga ja udaljavam od sebe, pa ga vučem za rukav i kradem od drugih, izvlačim iz sebe sve čime mogu da ga uvučem nazad. A kad mislim da me koristi da ispuni svoju kvotu poraženih, histerija i panika preuzmu oblik nekadašnjeg strpljivog čoveka i postanem još jedan zavisnik od vremena. Ne mogu da spustim svoj gard kad sam u njegovom prisustvu, a tako lako me pobedi nepredvidivošću. Sumnjam u njega i samo je pitanje vremena kada će me iznenaditi nečim drugačijem od svega što mi je priredilo. Obično sam u potrazi za njegovim skrivenim motivima, udubljen u prekomernom razmišljanju koje se uvek svodi na pronalaženje vremena za davanje vremenu da me ubedi u ispravno. Ali, ne uklapam se u njegov tok, jer sam zapravo rob nemilosrdnog vremeplova koji me guta i buni, vučeći moje konce i transportujući me u svaki delić prošlosti za koju sam mislio da je zaboravljena. Usamljenik u vremenu, sam sa njim, a imam ga na pretek. Onda ga više nemam, ponestane mi, jer sam od onih koji se guše u realnosti. Zašto mi toliko poteškoća zadaje da od njega zahtevam da moja prava budu ispoštovana? Da li sam dobra osoba jer mislim na vreme više nego na sebe? Ili je previše očigledno da ono ne misli baš na mene u trenucima kada mi je očajnički neophodno da me usmeri? Previše sam samosvesan da bih pokazao drugima kako ga gubim, a pred njime sam sićušan i ponizan. Želim da dobijem najbolje od vremena, a ipak prihvatam polovno. A ono me sigurno posmatra kao napeto emocionalnog čoveka koji ne zna za spravljanje sa svojim mentalitetom. I kada ne mogu stići do vremena, postajem frustriran, pa odustanem, a očajnički zavisim od njega. Ne priznajem nikome. Retko sam bio u stanju da se držim vremena, a sada, nemam vremena za završetak, nemam vremena za početak.

Ostavite odgovor

Inline
Inline