Samospoznaja kroz reči

Novac kao zamka

Možda živimo ukradenim životom. Ne bukvalno ukradenim, naravno. Ne možemo verovati da postoji određena količina sreće u svetu, ili da neki jednostavno nisu namenjeni za to. Ipak, postoje neki ljudi koji su mogli biti na našem mestu. Ljudi koje ne poznajemo, ali koji su hodali istim ulicama do posla popločanim imaginarnim papirnim novcem kao i mi, ljudi koji su plesali na staklenom podu nekog “ostvarenog” sna, pa je to isto staklo puklo kada su mogućnosti ponestale. Kada su nedovoljni i manje imućni bačeni na lestvice ispod, bez obzira na sposobnosti i ambicije kojima bi promenili svet. Ljudi koji nikada nisu imali šanse. Oni koje je svet korigovao po svojim idealima. Ili su mašine ili proizvodi istih, stvoreni da ih provlače kroz prste oni koji imaju raskošan život već serviran na tacni. Ali onda se nađu budni i gladni, po svemu sudeći, prateći svoje snove. Šta onda? Pred njima prolete decenije vremena i vremena koje su protraćili na kockanje sa sposobnošću drugih da im učine život lakšim. I shvate da san koji žive nije san koji su sanjali oduvek, već samo bunar prepun kiseline u kojoj se potapaju sa svojim novčanicama, lepeći se za njih, gutajući njihovu vrednost. Blago njima. Zamka zamke. Ali da li su blagoslovljeni životnim vrednostima, moralom, poštenjem? Visoko se uzdižući iznad mase i pretenciozno našminkani farsom. Mogu li takvi ljudi poželeti bolje? Žive li ili postoje da drugima kradu živote? Živote koji besne kao valovi koji nikada ne dosežu obalu, utapajući sve na svom putu, život koji vrišti poput vatre zarobljene u vodi. Život koji nije trebao biti njihov. Da li se sada uopšte isplati govoriti o novcu ili je lakše pustiti da novac kaže svoje? Da promeni ljudsku rasu od krvi i mesa i napravi od njih novčanice raznih boja i brojeva? I prvo ličimo jedni na druge, pa se prepoznajemo po cifri koju nam udare kao žig, a onda već postajemo identični. Ako smo i najmanja fabrička greška, cepaju nas i gužvaju, menjaju novima. I tako upadamo redovno u zamku novca, a nismo ni svesni toga. Ceo život nam se svede na imovinu, štaviše i mi sami postanemo nečija imovina. Radimo da zaradimo. Radimo i ne obraćamo pažnju na emocije i na same nas, koji samo stradamo u toku procesa. Radimo vredno da bi se trud nekada isplatio. A neki rade ono što ih čini još nesrećnijim. Samim tim prolazi i vreme… prolazi, a mi i dalje sedimo u toj stolici i mislimo koliko ćemo zaraditi ako počnemo da radimo duplo više. Postanemo kopije raznih kopija. Radimo sve što možemo, samo da dođemo do što veće sume novca. Navučemo se na pare, postanemo zavisni od njegovog mirisa, od ideja koje se mogu ostavariti, a odvuku nas u nepoznate pravce, ka nepoznatim ljudima i pogrešnim odlukama. Kao novčane mašine smo, pravimo prljave i nemoralne poteze, ali dobijamo čist novac. Na njemu nije označeno kako je dobijen, ali su mrtva tela etiketa. Obračune ne radimo, jer se obračunavamo međusobno. Sve je lepo ukoliko se pretnje uklone na vreme. Zabranjeni su propusti, i ako se desi, padamo u zaborav. Niko ne pamti novčanicu od čoveka. Vreme će ostati izgubljeno, mi prazni i nepotpuni. Vraćamo mesece, godine i ne vidimo ništa. Samo novac koji leti oko nas i odlazi, ostavlja nas da se bavimo agentima osiguranja, krađom identiteta u obliku starih prijatelja tvrdeći da žele direktno da doniraju ne bi li kasnije izvukli korist. U nanosekundi nas odvuče poverenje, pa valjda dođemo do zaključka da je oslanjanje na dobrotu mnogo lakše od oslanjanja na to isto poverenje, jer ne morate čekati da vidite šta će se desiti. Pa sledi takmičenje, ko ima više, ko je uspešniji, bolji, moćniji, a zapravo se tresemo, glumeći neke snagatore, mi, grabljivci falsifikata istih novčanica, sami falsifikovani, ne znajući po koji put, zbunjeni neredi od ljudi, nikada zadovoljni, uvek gladni za većim ciframa. Ubijamo se u tom takmičenju, a nagrada je jednostavna… dobijemo kajanje zbog toga sto su materijalne stvari bile ispred sentimentalnih. Dobijemo bol u rukama i prazninu u grudima. Sa metodologijom kojom praktikujemo oslanjanje na inat i neprijatelje, samo ako pomenu da napredujemo. Ironija. A i ne znamo koliko je zmija u našoj sredini, spremnih da ujedu na isti osvetoljubiv način kao i mi, ako sistem podrške ne poraste zajedno sa sumom tog zaraznog novca. Šta smo onda mi naspram njega? Konsenzus svih raseljenih stanovnika, da ne volimo naše živote iz različitih razloga, da nam treba više? Jer suviše je glasno, suviše je tiho, nije blizu ničega što želimo, i za sve nas, skuplje je živeti samo sa snovima. Zato slegnemo ramenima i pustimo da nas novac zarobi, a da mi postanemo mehanizam njegovog razbacivanja. Ali papir se troši, kovanice se gube. Šta god da smo, sudbina nam je ista.“>Možda živimo ukradenim životom. Ne bukvalno ukradenim, naravno. Ne možemo verovati da postoji određena količina sreće u svetu, ili da neki jednostavno nisu namenjeni za to. Ipak, postoje neki ljudi koji su mogli biti na našem mestu. Ljudi koje ne poznajemo, ali koji su hodali istim ulicama do posla popločanim imaginarnim papirnim novcem kao i mi, ljudi koji su plesali na staklenom podu nekog “ostvarenog” sna, pa je to isto staklo puklo kada su mogućnosti ponestale. Kada su nedovoljni i manje imućni bačeni na lestvice ispod, bez obzira na sposobnosti i ambicije kojima bi promenili svet. Ljudi koji nikada nisu imali šanse. Oni koje je svet korigovao po svojim idealima. Ili su mašine ili proizvodi istih, stvoreni da ih provlače kroz prste oni koji imaju raskošan život već serviran na tacni. Ali onda se nađu budni i gladni, po svemu sudeći, prateći svoje snove. Šta onda? Pred njima prolete decenije vremena i vremena koje su protraćili na kockanje sa sposobnošću drugih da im učine život lakšim. I shvate da san koji žive nije san koji su sanjali oduvek, već samo bunar prepun kiseline u kojoj se potapaju sa svojim novčanicama, lepeći se za njih, gutajući njihovu vrednost. Blago njima. Zamka zamke. Ali da li su blagoslovljeni životnim vrednostima, moralom, poštenjem? Visoko se uzdižući iznad mase i pretenciozno našminkani farsom. Mogu li takvi ljudi poželeti bolje? Žive li ili postoje da drugima kradu živote? Živote koji besne kao valovi koji nikada ne dosežu obalu, utapajući sve na svom putu, život koji vrišti poput vatre zarobljene u vodi. Život koji nije trebao biti njihov. Da li se sada uopšte isplati govoriti o novcu ili je lakše pustiti da novac kaže svoje? Da promeni ljudsku rasu od krvi i mesa i napravi od njih novčanice raznih boja i brojeva? I prvo ličimo jedni na druge, pa se prepoznajemo po cifri koju nam udare kao žig, a onda već postajemo identični. Ako smo i najmanja fabrička greška, cepaju nas i gužvaju, menjaju novima. I tako upadamo redovno u zamku novca, a nismo ni svesni toga. Ceo život nam se svede na imovinu, štaviše i mi sami postanemo nečija imovina. Radimo da zaradimo. Radimo i ne obraćamo pažnju na emocije i na same nas, koji samo stradamo u toku procesa. Radimo vredno da bi se trud nekada isplatio. A neki rade ono što ih čini još nesrećnijim. Samim tim prolazi i vreme… prolazi, a mi i dalje sedimo u toj stolici i mislimo koliko ćemo zaraditi ako počnemo da radimo duplo više. Postanemo kopije raznih kopija. Radimo sve što možemo, samo da dođemo do što veće sume novca. Navučemo se na pare, postanemo zavisni od njegovog mirisa, od ideja koje se mogu ostavariti, a odvuku nas u nepoznate pravce, ka nepoznatim ljudima i pogrešnim odlukama. Kao novčane mašine smo, pravimo prljave i nemoralne poteze, ali dobijamo čist novac. Na njemu nije označeno kako je dobijen, ali su mrtva tela etiketa. Obračune ne radimo, jer se obračunavamo međusobno. Sve je lepo ukoliko se pretnje uklone na vreme. Zabranjeni su propusti, i ako se desi, padamo u zaborav. Niko ne pamti novčanicu od čoveka. Vreme će ostati izgubljeno, mi prazni i nepotpuni. Vraćamo mesece, godine i ne vidimo ništa. Samo novac koji leti oko nas i odlazi, ostavlja nas da se bavimo agentima osiguranja, krađom identiteta u obliku starih prijatelja tvrdeći da žele direktno da doniraju ne bi li kasnije izvukli korist. U nanosekundi nas odvuče poverenje, pa valjda dođemo do zaključka da je oslanjanje na dobrotu mnogo lakše od oslanjanja na to isto poverenje, jer ne morate čekati da vidite šta će se desiti. Pa sledi takmičenje, ko ima više, ko je uspešniji, bolji, moćniji, a zapravo se tresemo, glumeći neke snagatore, mi, grabljivci falsifikata istih novčanica, sami falsifikovani, ne znajući po koji put, zbunjeni neredi od ljudi, nikada zadovoljni, uvek gladni za većim ciframa. Ubijamo se u tom takmičenju, a nagrada je jednostavna… dobijemo kajanje zbog toga sto su materijalne stvari bile ispred sentimentalnih. Dobijemo bol u rukama i prazninu u grudima. Sa metodologijom kojom praktikujemo oslanjanje na inat i neprijatelje, samo ako pomenu da napredujemo. Ironija. A i ne znamo koliko je zmija u našoj sredini, spremnih da ujedu na isti osvetoljubiv način kao i mi, ako sistem podrške ne poraste zajedno sa sumom tog zaraznog novca. Šta smo onda mi naspram njega? Konsenzus svih raseljenih stanovnika, da ne volimo naše živote iz različitih razloga, da nam treba više? Jer suviše je glasno, suviše je tiho, nije blizu ničega što želimo, i za sve nas, skuplje je živeti samo sa snovima. Zato slegnemo ramenima i pustimo da nas novac zarobi, a da mi postanemo mehanizam njegovog razbacivanja. Ali papir se troši, kovanice se gube. Šta god da smo, sudbina nam je ista.

2 Comments

Оставите одговор

Inline
Inline