Poezija

Ono što je (ne)moguće

I tvoja ljubav je postala
strani jezik za mene
koji volim da slušam,
ali ga ne razumem.
Od tvoje omiljene muzike,
koja se nalazila na
prašnjavom ormaru,
prisećam se kako si
jedva nalazila te ploče,
zamenu za mir koji si tražila.

Jedva sam te našao
prelazeći prašnjave puteve
i nailazeći na neočekivana skretanja.
Ranije, svađe su nas spajale.
Često su nam pomagale
da se razumemo,
da pokažemo skrivene
strane strahova i tajne.
Sada, svađe donose samo tišinu
– nepodnošljivu i neprekidnu.
Pokazivajući više strana nas,
kakvi smo bili i kakvi nismo.

Baš tako, kao u stara vremena,
ali ne izgledamo tako dobro.
Kako nešto može biti
zadivljujuće u vezi nas
kada se menjamo u nešto
što nikada nismo želeli da postanemo?

Ja, koji sam „pisac“,
doživljavam gubitak reči.
Ostavljam prazna
mesta za nečije misli,
za neočekivane odgovore,
za ono što je (ne)moguće.
Odlazimo bez „laku noć“,
budimo se bez osmeha
– nepotpuni i oštećeni.
Ne govorimo šta osećamo
i šta počinje da predstavlja
naš osmeh koji lebdi iznad nas.

Kao da gazim ceo svet
ostavljajući grube i teške tragove.
Pa naravno da radim to.
Ne zovem te „živote
bez razloga i osećanja.
Ta otuđenost u meni ubija.
Koliko te volim,
a koliko sam izgubljen.
Kao arhitekta koji zaboravlja
sobe u kući koju je sam dizajnirao.
Kao slikar koji ne prepoznaje
njen dodir na svom platnu
– boju koju je izlila iz srca.

Mislio sam, sa ovom daljinom,
da ću čak zaboraviti osećaj
tvoje kože na mojoj,
da ćemo biti na istom.
Ali znaš šta?
Daljina je preuzela naše uspomene,
ali još uvek mogu sa zatvorenim
očima da vratim svaku
i primetim iste detalje kao onda,
kada smo zaista postojali.
Svakako smo evoluirali,
ali ne na način na koji smo mislili.

Ali, gledajući precrtane
reči na ovom papiru,
siguran sam u jedno;
pored svih ovih promena i razlika,
još uvek se nadam.
Nadam se zvezdama koje sijaju
sve jače i jače,
koje su samo tvoje,
osvetljavaju svaki dan u tvojoj galaksiji.
I nadam se da će ostati tvoje,
čak i ako to znači da ja izgubim sve svoje.

Оставите одговор