Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Poezija

Ono što pustiš da živi je važnije od onoga što si ubio

U životu su linije mutne,
i niko ti neće dodati magičnu lupu
zato što znaju šta ćeš s tim učiniti.
Razbićeš je na linoleumu i izbrojati sve krhotine
poklapajući ih sa svojim pogrešnim postupcima,
mrzeći sve što jesi,
misleći da to i jesi.
Zato ćeš silom uzeti testeru,
čekić,
nož,
i postati mesar iliti dželat svega što nisi,
čvrsto ubeđen da ćeš svetu dati sve što mu je potrebno.
Ali sve što jesi nije greška.
Sve što jesi je promena.
U tvojim kostima postoji elastičnost,
ali ne mogu se pomerati ako ih gumicama vežeš
jer se plašiš da osetiš u kom smeru bi te odvele.

Sve što jesi je složenost.
Živiš u džungli koja puzi rečima.
Ali nemaš ništa protiv, sakupljaš ih.
Postavljaš ih u redove i vežeš za leptire,
da lete,
kažeš im da ih bace na grobove prošlosti,
dok gledaš kako se ponovo dižu u visine,
slobodni,
onako kako ti želiš biti.
Ali na papiru,
ti si komercijalni serijski ubica,
izgladneli lopov harizmatičnog pogleda,
sa dugotrajnim radnim stažom mesara koji radi samo sa rečima,
ne sa mesom,
jer ljude ne vidiš tako.
Pa prodaješ reklamu,
prodaješ svoje veštine;
kao da su originalno tvoje.
Sve što jesi je neviđeno,
ali doživljeno,
koreograf tvog performansa nisi ti,
već ono što činiš.

Svemir nema ništa od toga
ukoliko mu se predaš sa rečima koje samelješ,
pa prodaješ drugima.
Dakle, ti si svoj svet.
Podigni svoje krhotine i uguraj ih u svoje reči.
Tek tada ćeš videti kakvim se poslom baviš.
Proveri koliko si sebičan,
ne možeš zagristi sopstvenu kožu,
ne možeš napraviti od sebe reč,
ako ne okusiš svoje meso.
Ti si otmičar sa Lima sindromom,
dobro čuvajući žrtve svih reči čije si vratove presekao,
negovane i isprekidane,
nadajući se da neće otkriti
koliko su im potrebne.
Mesta u kojima si ranije živeo
ne mogu te više ni pogledati u oči
dok su tvoja buduća stanovišta
postala žuljevi na tvojim kapcima,
izazivajući sirovu bol
svaki put kad trepneš.

Ti nisi bog,
ali ćeš se stvoriti ponovo,
roditi kao neko ko ispunjava nemoguće u bilo kom trenutku,
apelujući na čežnju usamljenih kupaca koji žele okusiti po koju reč,
a ti si tu,
da im prodaš savršenu priču,
na vratima reklama,
koja bi privukla svakog poput tebe,
ali postaćeš živ ako to budeš priznao,
ne, ne smeš to sebi dozvoliti…

Jednom rukom ih dozivaš,
a drugom izdvajaš najfinije debele komade reči,
i dalje gladan istih,
ali odbijajući da zagrizeš ono što se nudi.
Šta si postao? Stabiljka?
Korov u simbiozi sa makazama
i drugim oštrim predmetima
koji će te naterati da se nakloniš?
Neprestano umireš,
uvek ponovo nastaješ,
odbojan sebi,
ali odlučan u nameri da ne posustaneš
jedinom porivu koji te učinio živim.
Ali ne,
iako neodoljiv svima,
želiš biti besprekorno ružan sebi,
nastojiš biti od onih koji prizivaju bes,
sa korenima koji guše bilo šta oko sebe.
Pogled koji govori:
izaberite me ako se usudite,
jer ja nisam od mesa,
a ne mogu živeti od istog.
Ruke ti se slamaju kad udaraš čekićem reči kojih se gnušaš,
da ih što pre uvališ nekom turistu koji večito putuje sam,
a reči same sebi zadaju krivicu,
kao da gvožđe treba da se izvini
što ga kovaju u oružje.

Pa, zar ne kažu tako, da je reč oružje?

Iskoristio si poslovice,
skovao paravan da sakriješ svoju pravu prirodu.
Jesi li već živ?
Tvoje reči su ovde,
ali i nisu,
osvesti se,
dželatu tuđih neželjenih reči,
nije na tebi da prodaješ ono što drugi umiru da nađu.
Značenje nestaje kad smo ga svesni.
Želeti je biti živ,
preživeti znači nikada ne znajući zbog čega.
Divljenje ne znači ništa
ako moraš da ga dodirneš da bi znao da je tamo.
Evolucionarna superiornost ima svoju cenu.
Baš kao i sadržaj,
nije namenjen svima.
Rođen si gladan.

Ali, ego je krhak.
Neke stvari se ne mogu svariti.
Ispljuni.
Tvoji zubi uvek treba da budu oštriji od kože koja štiti meso.
Iskoristi delove koje su ljudi izrezali iz tebe.

I ne budi pohlepan:
ono što pustiš da živi je važnije od onoga što si ubio.

Leave a Reply