Danas je novi dan na ostrvu faličnih igračaka.
Ako mislite da niste na njemu,
varate se.
Svi smo tu, smejemo se, plačemo,
pa uzimamo ono što nam se najviše dopadne,
bez obzira da li je pokidano, polomljeno,
prašnjavo ili korišćeno više puta.
Naravno da smo tu,
otisci naših stopala su u pesku.
Govore više nego sami mi.
Danas je nova stvarnost
u ovom slatko-gorkom košmaru.
Možemo okusiti prašinu kad se vetar zaigra malo više.
Prokleto tlo za sve nas,
ali prokleto volimo da gazimo po njemu.
Neželjeno, nepotrebno, nesavršeno
ovo ostrvo prašine doziva, vuče, obuzima,
a njegovi jedini stanovnici
su naši sopstveni idoli.
Znate, oni koje se ne usuđujemo spomenuti,
ali su tu,
u razbacanim polomljenim igračkama,
svakome po jedna, ne smemo biti pohlepni.
Ali u ovom svetu savršenstva nema mesta za greške,
sve one su prekrasne,
faličnost im je samo osobina kojom ih pakujemo,
mi, odrasla deca, deca koja su ostarela,
ali im se bore vide
samo kad se igraju njima.
Tajna koju se ne usuđujemo ni prošaptati
na ostrvu faličnih igračaka.
Savršeni ljudi ovde ne pripadaju,
zato smo svi ovde.
Zar ne osećate pesak među nožnim prstima,
miris plastike, ukus metala, zvuk navijanja lutaka?
U svakoj peščanoj kutiji su izgubljene duše,
svačije.
Ove igračke jedu samo prljavštinu,
udišu prašinu,
u nadi da će jednog dana izgubiti centimetar njihove plastike,
da će im ispasti šraf ili dva,
da će neki deo novije igračke zameniti njihov pokvaren,
da će se očistiti u vodi prepunoj igračaka generacija pre ovih.
Ovo ostrvo je idealno mesto za igru
stvoreno samo za nas,
pravi delić savršenstva!
Neki od nas vole samo lutke odsečenih glava
jer tako ne moraju gledati svoje idole kako im se podsmehuju,
pa ih mogu sastavljati od drugih delova.
A neki vole drvene igračke prepune crva
jer tako znaju da i u neispravnim ljudima nešto zapravo može živeti.
Svaki od njih postaje svoja verzija Frankenštajnovog čudovišta,
ali nije li ono takođe bilo namenjeno savršenstvu?
Ove igračke vrište za milošću.
Donesite im sreću ili ih istopite na suncu,
ali i dalje će gurati pesak u grudi.
Svaki svoj improvizovani plastični hirurg,
i na kraju smo svi prokleti da živimo večnost
pokušavajući da postignemo ono što ne možemo da shvatimo,
tuđa verziju savršenstva.
Ali, sve dok imamo svoje igračke,
možemo sve.
Iako smo samo
paraziti koji traže telo koje će pozvati kući,
tragajući za srećom,
savršenstvom,
svrhom,
potrebom,
istini,
ovde na ostrvu faličnih igračaka.