Voleo bih da mogu da razumem
na koji to način tvoj glas
drhti kada govoriš o požudi.
Kako ti ruke krvare i nestaje boja kože
kada me dodiruješ.
Da li je to zato što žudiš
da probaš druga srca i zavedeš ih
usnama kao što si zavela
svaki deo mog razbijenog bića?
Voleo bih da znam zašto tvoja ljubav
osakućuje moje nekadašnje oštre ivice.
I kako me možeš voleti kada sve
tvoje misli oslepljuju
ono što ti je pred očima
i lutaju negde daleko,
tamo gde nema mesta za mene?
Zašto imaš ovu nejasnu potrebu
da pobegneš svaki put
kada me osetiš toliko
duboko i stvarno?
Da li su tvoje oči samo prazni kovčezi
u kojima tela tvojih ljubavnika
i njihovi ostaci popunjavaju tvoj ego?
Možda sve pogrešno shvatam
i moram da gurnem sva ova
pitanja pod tepih
dok slušam svaku tvoju reč.
Znaš tačno šta da kažeš
da bi me smirila i utišala moje oluje.
Ali, bol ne dolazi odatle.
Tu grešiš. On je u meni.
Gori ispod mojih kostiju,
grebe zidove mog srca
i tera me da vrištim
dok mi svaka vena ne pukne,
i od mene ne ostane
isti onaj pepeo
koji skupljaš od bivših ljubavnika.
A ponovo, smejem se.
I dalje, ne mogu prestati.
Zato što ti nećeš biti ta
koja će uzeti moju dušu.
Već je uzeta.
Već je nestala.
