Nosimo masku koja vešto skriva
naše prljave obraze i zaklanja nam podočnjake.
Ona nam zateže kožu lica,
pa spolja izgledamo lepši nego što jesmo.
Smejemo se pokidanim živcima,
a ždrelo nam gori od upale
– knedla puna reči koje želimo da povratimo,
ali ih na kraju samo delimično ispljunemo.
Gledamo jedni u druge,
dok postajemo slični, a potom i isti.
Ova maska ne žulja,
ona savršeno pristaje svakom – bezličnom.
Obara nas napad panike
dok se teturamo po ulicama.
Hodamo krivudavo linijom života,
magli nam se vid zbog očiju
koje nam od rođenja imaju pogrešnu dioptriju.
Zenice su nam šuplje i izbledele,
providni smo i prividni.
Ali uporno stavljamo masku
koja ne krije ništa – ali pokazuje sve.
Fiksiramo je u prihvatljivom položaju,
u položaju koji se od nas traži,
ali nikada nećemo fiksirati sebe.
Pod maskom smo jaki, nepobedivi,
ali ona istovremeno otkriva našu slabost.
Naši osmesi su izbledeli, zamućeni,
ali iza maske su oni stvarni, sirovi.
Nastavljamo hod po užarenoj žici,
pod maskama koje nas čine nevidljivima.
Ali, hodamo.
Neka stopala krvare, kad su oči već odavno stradale.
