Ja sam ljuska ljudi koje sam puštao, goli, predani, nagomilana deponija, pokrivena u obliku rane koje si mi napravila.
Hajde da na trenutak razmislimo o tome šta radimo i kako se ponašamo kada nas ostavi neko ko nam je previše značio?
Hvataš trepavicama svakog
ko te zamisli golu, poznaješ svaki pogled. Kad tad odglumiš romantičnog sanjara, samo da osvojiš takve.
Ali plima je porasla i ne mogu više da ostanem tamo gde nemam daha. Urezala sam tvoje inicijale kao mapu za izlaz na mojoj nadlaktici i opustila telo u vodi bez namere da se vratim.
Osećam miris nekih starih sećanja, urežem ih u drveće i pustim da kažu svoje
tajne nečemu što naizgled ne diše. Jedna tajna, jedan god.
Šta to moraš pronaći u sebi da bi oslušnuo šapat ili krik prirode koju ignorišeš, ne prihvatajući je kao jednaku svojoj?
Kolika li je onda doza ironije u epruveti ovog bola koji se vraća kao bumerang kroz moje grlo i klizi, dok poslednja kap gorčine ne sprži kožu?
