Raskopavamo jame, oblizujemo prste od blata i mažemo oči plastelinom ne bi li videli drugačije suštinu.
Istina da sam laž kojoj je potrebna druga laž da kreira prvobitnu figuru mene.
Kao da je neko ubrizgao benzin u moj krvotok i upalio šibicu. Gledao sam kako se gusta, crvena tečnost izliva iz sveže rane i molila za smrt.
Ovog puta sam uspeo da pročitam njene misli, laganim pokretima prstima sam je uzeo u…
Čeznem da osetim tvoju unutrašnju lepotu, sa osmehom na licu i olakšanju u želucu nakon.
Slabost je telefon koji zvoni satima, a niko ga ne čuje – gde si ti onda, slabosti? Sišeš vazduh iz mojih pluća i onda ga držiš u svojim kad se ljubimo, vrati mi ga, donesi mi svoj glas, kožu da dodirnem, mora biti stvarno ili ništa nije. Ali da li možeš?
I ono što sam video bilo je ništavilo; kosti pesnika koje su se davno raspale i završile ležeći ispod brda
sa kojeg sam gurnuo savest.
Veo crvene magle počinje da pada dok preterujem u predoziranju od previše samog sebe, vrištajući i psovajući one koji su u mojoj blizini, kao da je čudovište tek oživelo.
