• Proza

    Duhovi ne dolaze uvek u ljudskom obliku

    Znaš onaj osećaj hladnoće i mrtvila oko tvoga vrata koji ti se neočekivano prikrade krišom, uvek iza leđa, uvek za strepnju bliže? Kad ti se koža naježi na trenutak ili dva? Osećaš ga i sada. Uvek šapuće, uvek vreba. Ali kada dođe, zgrabi te za vrat i natera da vrisneš ono što se nikada ne usuđuješ izgovoriti. Kakva je to moć koju daješ telu bez lica, rukama bez kostiju, koži bez sloja, dahu bez života? Kome se to predaješ kada pomisliš da su to ruke duhova koji imaju zloćudne misli, zlobne namere? A onda se zapitaš čemu se to dobrovoljno daješ dok negiraš da je tako. Da li su to…

  • Poezija

    Uvek u centru pažnje, posvećena sebi

    Porede te sa karikaturom. Sa bludnicom koja oblači mrak kao čipku skrivenu ispod haljine. Ne mogu te podneti, ne mogu te razumeti. Oni kojima je tvoja pojava previše. Zanosna i gorda. Posvećena sebi. Uvek u centru pažnje. Nikad ne davajući je. Neodoljiva i pričljiva. Konstantno prisutna. Čak i kad napustiš prostoriju. Ali ne mogu te gledati kao umetnost oni koji ne vide ružnu stranu tebe. Razumljivo je. Umetnost ne treba biti savršena. A nekako, ti to svima jesi. Hvataš trepavicama svakog ko te zamisli golu, poznaješ svaki pogled. Kad tad odglumiš romantičnog sanjara, samo da osvojiš takve. I uvek imaš odgovor na sve. Izrađena od tulipana i šećera, mirišeš na…

  • Poezija

    Jedino bol može naterati pisca da ispusti glas

    Proverio sam svoju savest, izbrojao greške, jednu po jednu, ili ono što je ostalo od njih, pa se nepromišljeno koriguje samo od sebe. I ono što sam video bilo je ništavilo; kosti pesnika koje su se davno raspale, završile ležeći ispod brda sa kojeg sam gurnuo savest. Valjda je u jednom trenutku bila preteška za držanje. Uzeo sam čizme i svoju lopatu, onu kojom sam zakopao i deo sebe koji je jednom verovao da može izabrati kvalitet, da mora izbaciti kvantitet iz jednačine. Počeo sam da otkopavam svoje kosti, tek toliko da ih uznemirim. Svakako je manji zločin nego da ih ignorišem. Proverio sam sve u njima, zario nokte u…

  • Proza

    Prijatelji smo, kažeš

    Prijatelji smo, kažeš, dok naslanjam glavu na tvoje rame, a ti me grliš sve jače. Ako ikada pokušam da ti se približim, znam da me nećeš odbiti, jer to prijatelji ne rade, zar ne? Ali možda ću i ja početi da želim još, da želim više od tebe. Smešno je, oboje znamo da je zabranjeno, ali se osećamo slobodnije kao nikad pre. „Samo smo prijatelji“, kažeš. Ali imaš taj pogled i nesvesno podižeš obrvu kad imaš još nešto da kažeš, ali se ipak samo nasmeješ i umrsiš mi kosu, jer je to lakše od istine. I ja uradim isto, protresem glavu i okrenem glavu na drugu stranu, sumnjam da bih…

  • Poezija

    Da bi mene zadovoljio, moraš biti intelektualno visoko

    Da bi mene zadovoljio, moraš biti intelektualno visoko. Ne smeš biti ograničen, ne smeš biti nalik ničemu što je već viđeno. Meni ne treba još jedan deža vu u nizu. Mene zadovoljaju talasi beskonačnosti, stanje uma u ekstazi. Ako želiš da mi priđeš, budi siguran da si dobro potkovan. Tvoji vidici moraju biti izvan vidljivog, tvoj um se mora sudarati sa mojim mislima. Sapioseksualnost je moja orijentacija. Moj izbor je da te fizički ne doživljavam, a ti se usudi da mi priđeš, onim što poseduješ. Da bi mene zadovoljio, moraš da veruješ u sebe. Ako ja poverujem u tebe, ako ti dam deo svojih misli – to je nešto najposebnije…

  • Proza

    Možete izvući borca iz ringa, ali ne i borbu iz borca

    Ona je borac. Jedan u milion. Život joj se rugao, ismejavao je na sve moguće načine, testirao njeno strpljenje, kažnjavao je za greške koje nije napravila. Mučio je dok nije poželela da nestane, da izbledi i postane samo dah vetra. Nije disala pravilno, jer nije imala vazduha da diše slobodno. Trenuci koji nemaju svoj lik i prazni pogledi su odražavali njenu slabašnu pojavu. Svakog jutra život je vukao za kosu i bacao u ring da se bori s njim. Svakog dana, u pakao i nazad. Bila je zgažena, slomljena i na korak do razaranja svega što se borila da ne da. Njeno lice je bilo prekriveno posekotinama i bledom bojom.…

  • Poezija

    Ne vuci me za jezik

    Ne vuci me za jezik, jer neću da ti kažem ono što želiš da čuješ. Nemoj da misliš da imaš tu moć da me uhvatiš kad sam slaba i iskoristiš to u svoje svrhe. Nećeš uspeti da me pridobiješ, nećeš čuti to što ti treba – neću ti rečima podići ego, već ću ga tišinom ubiti. Poseći će te konopac kojim držiš moje reči sa strahom da ih ne poređam ispred tebe, jer nećeš umeti da pređeš preko njih. Ne vuci me za jezik, jer će moj prag tolerancije nestati. Ja neću biti ta koja će te obasipati rečima koje žudiš da čuješ ceo život. Ne, za mene nisi vredan,…

  • Poezija

    Rubikova kocka

    Misterija koju retko ko može rešiti. Igra koju retko ko zna igrati. Problem koji retko ko može rešiti. Predmet koji retko ko može držati duže u ruci. Stvorena je za pametno igranje, sebično čuvanje i vešto posmatranje. Drugo ime joj je Magična kocka. Čini je neotkrivena magija i razotkrivanje. Cilj joj je da izaziva, da stvara probleme. Želi da prouzrokuje ozbiljan gubitak koncentracije. Može da izbaci iz takta svakoga ko je nije dosledan. Podmuklo se smeje svima, a niko se ne smeje njoj. Stvorena je za inteligentne umove, većina njih se ne usuđuje da joj priđe. Pokažu svoje pravo lice na prvom susretu, živci se kidaju nakon par sekundi sa…