• Poezija

    Čovek koji se nerado naziva istim

    Udovolji mi, pobedi me. Ovog puta predajem svoje kosti, udovolji mi, rastavi ih na pola, pa ih smrskaj. Okusi moj gubitak, iako to možda ne zaslužujem, ali danas je takav dan, a ja živim od noći. Ne znam za načine discipline, ne poštujem ih, ne povinujem se kičmi od pravila i redosleda, već lomim svoju da ne nosim tuđe greške. Meni je poznata samo digresija od onoga što moja slabašna emocija diktira. Zato odstupam. Zato ti dajem dozvolu da iskoristiš ovaj dan, u varijaciji mojih noći. Izvoli. Ne umem da ti objasnim svoje srce, jer nisam čovek od emocija, ja sam čovek koji se nerado naziva istim. Ali daću ti…

  • Proza

    Snovi nikad ne umiru

    Nikad nisam shvatao da tama sadrži haos dok nisam otvorio oči u njoj. Našao sam sebe okružen sveže ofarbanim zidovima u belo, sa leve i desne strane plastične zelene stolice, svilene zavese, a sva vrata su bila identična. Ono što mi je paralo uši bili su glasovi visoke frekvencije ljudi i mašine koje rade nesinhronizovano. Ali zelenu boju stolica nisam mogao smisliti. Uvek sam se pitao koja boja asocira na nemir, a zelena to sigurno nije bila. Kad bih trepnuo dva puta, nijansa bi postajala tamnija, ali opet je to bila zelena. Da li sam ludak koji može kontrolisati promene, ili su promene preuzele boje da mi odvrate pažnju od…

  • Proza

    Izgledaš predivno tako izgubljeno

    Izgledaš predivno tako izgubljeno, sa slušalicama u ušima i rukama u džepovima, tako da ti ništa ne remeti mir. Nemirne kose, zatvorenih očiju posmatraš svet, onaj u sebi, onaj zabranjen onome spolja. Bez pametnog telefona koji te svakako neće učiniti pametnijom, sa isključenim zvukom, ne želiš bilo kakvo ometanje. Prolaziš pored mene dok sedim na trotoaru. Smešim se. Ali ti to ne primećuješ, izgubljena si. Predivno izgubljena. I posmatram te, dugo razmišljam o čemu bi mogla da razmišljaš u tom trenutku. Šta je to što ti predstavlja problem? Šta te zapravo muči? Da li je to možda neka osoba koja te povredila ili samu sebe probadaš mislima? Ja sam tu…

  • Poezija

    Rascepljeni na pre i posle naših poriva

    U očaju lažemo, zavaravamo senzibilitet, pošteno gubimo, blefiramo samo postojanje u tami koja nas okružuje kao da nas guta očima sa skalpelom koji visi na donjim kapcima. Prostor između nas mogao bi biti jedna soba, jedan kontinent, koji izgleda kao da zeva, rascepljen na pre i posle naših poriva da ispunimo moreuze mozaikom od stakla, tu gde bi se beskonačnost rastvarala, i ništa ispod nas ili iznad nas ne bi postojalo, sem osećaja pada, bez kraja, u praznini bez zvezda koje bi osvetljavale paučinu u kojoj se ti i ja držimo za uzdah ili dva. To je vezivanje tebe i mene koje daje slepom vremenu i boju i vid, i…

  • Poezija

    Postaću kap u tvom oku

    Postaću kap u tvom oku, koja će skliznuti s vremena na vreme niz tvoj obraz, ali neće pasti niz njega. Obrisaćeš me, sklonićeš me sa sebe, sa ubeđenjem da je gotovo. Ali, tu tek počinje… Biću odraz tvog pogleda u ogledalu kad me tražiš nazad. Biću ti trn u oku, ali ne kao pretnja – već kao uspomena. Živeću unutar tvog oka, kao gorka suza. Skliznuću s vremena na vreme i svaki put kad me obrišeš pre nego da padnem, znaću da te još bolim. Svaki put kad besno brišeš uspomene – znaću da ti još uvek znače. Plivaću u tvojim vodama, u svemu što te muči i ne da…

  • Poezija

    Pokidaću kožu prstima punim stranih tela ispod noktiju

    Pokidaću kožu prljavim prstima punim stranih tela ispod noktiju. Razvlači se kao elastin, ubeđena da su moje šuplje kosti njen dom. Njeni slojevi su puni tragova, puni krvi. Kopam dlanovima, zarivam nokte što dublje u nju, bespomoćno. Svakog dana. Tu je. Sve više ubeđena da sam baš ja pravi za nju. Da je moje meso njeno meso. Da smo jedno. A ja znam da nismo. Svaki put kad pogledam u ogledalo, svaki put kad osetim vodu, svaki put kad obučem košulju, ja znam da nismo jedno. Ponekad ne znam da li moja koža nije moja ili ja nisam njen. Svakog dana se opipavam, ali me ona štiti. Ne da mi…

  • Poezija

    Skeleti rasuti po tepihu

    Pitaš mene šta da radiš sa svom tom ljubavlju; Popij je, progutaj, a onda ispovraćaj, samo ne prljaj tepih na kome leže moji omiljeni skeleti. A šta da radiš sa svim tim željama? Samo ih iskašljaj, da ih možeš ponovo popiti. Kako možeš pitati mene? Sve što sam naučio je kako se braniti od drugih, ali ne i kako da ih pustim. Uvek ću biti pola prisutan, pola živ, sebično čuvajući nekog pored sebe. Osećam toliko, a opet ne dobijam ništa od toga. Ne. Samo nastavi da jedeš tu ljubav. Progutaj je. Uvuci se u moje slepoočnice. Nikad im ne dozvoli da saznaju da sam gonjen mislima koje sam proterao.…

  • Poezija

    Imala je rupice na obrazima

    Imala je rupice na obrazima i Converse patike starije od nje same. Nosila je bedževe na teksas jakni i imala je šarene čarape. Slušala je Cigarettes After Sex i čitala knjigu Senka vetra u gradskom prevozu. Zaljubljena u književnost, ali i književnost u nju. Svakog drugog dana je imala novu knjigu sa sobom. O njoj su napisane mnoge pesme i knjige. Valjda svi žele da upoznaju devojku sa rupicama na obrazima i da joj priđu, ali da ne bude kliše. I posmatrali su je. Mnogi to rade još uvek, ali ona nije ničiji tip. Samo je predivna. Intigrirala je svakog svojim postojanjem. Naravno, crveni karmin kao zaštitni znak, kao i…