Tamara Stamenković
  • Reči su paraziti za moju nežnu kožu

    A onda su reči krenule da nadolaze.⠀ Jedna po jedna,⠀ takmičile su se koja će prva stići do mog tela.⠀ ⠀ Udarci bolniji od samog pendreka.⠀ Slovo po slovo, nago telo,⠀ prilepljivanje osuda za isto.⠀ ⠀ Reči su paraziti koji⠀ naseljavaju moju nežnu kožu.⠀ ⠀ Bledo mastilo⠀ poput osušene krvi⠀ tetoviralo je moje telo⠀ kako…

  • Nikad neću biti dovoljno velika da osvetlim celu prostoriju

    Ja sam Sveća, izlivena od voska. Kroz mene je provučen fitilj. Ponekad kratak, ponekad dugačak. Imam sreće ako je dugačak. Ali, to znači i da ću duže goreti. Znači da ću živeti duže, iako se svaki put osećam kao da je sve kraći. Topiću telo sopstvenim suzama, kad god odlučiš da sagoriš fitilj koji se…

  • Gubim tvoje vreme, kao što ti trošiš moje

    Slušaj me pažljivo. Ne trebaš mi da ubijaš pauke. Mogu da kupim sama sebi cveće. Možda ne volim cveće, ali nije mi potrebno da pretpostavljaš. Umem sama zaključati vrata noću. Ne trebaš mi da gledamo zvezde i pričaš mi o sazvežđu. Mogu sama proučiti astrologiju, već je znam bolje od tebe. Radije spavam sama, ne…

  • Voliš taj mač, kao da si rođen s njim umesto ruke

    Nisu zatvor misli koje pritiskaju tvoju lobanju dok ne smrskaju rešetke koje sam ređaš da se zaštitiš od terorista. Zatvor si sam sebi. Nije istina da živiš i dišeš, i jecaš i izvrćeš svoje iznutrice na sve pogrešne načine onda kad se povinuješ lažima koje ne prepoznaješ, jer nisi žrtva više nego što su drugi.…

  • Već su mrtve, ali one to ne znaju – jer su žive samo kad pripadaju

    Ponekad čujem samo eho onoga što sam nameravao da napišem. Krik iz pustoši koju ostavljam za sobom kad nemam više šta da dam. I krik se pretvori u eho, ubrzo nestaje u daljini. I ne mogu zaustaviti tišinu nakon, jer samo tišina pokreće moje ćutanje. Zaista je neobično što sam prihvaćen mnogo bolje onda kada…

  • Iskasapljeni san može trajati ceo život ako ga dobro neguješ

    Osećam tvoje pokrete u meni, mesnati ukus poslušnosti, fraktalnu dinamičost balerine, vidim tvoja krvava minijaturna stopala kako ostavljaju tragove oko mene, ubrzanim tempom, i svaki otisak stopala priča romane. Vidim te kako stružeš noktima ivice svog predkodiranog postojanja ne znajući šta ti nedostaje dok ne prestaneš da se okrećeš u zanosu egzistencijalne krize. Posekao sam…

  • Da li se usuđujem da te ovekovečim?

    Da li se usuđujem da te učinim besmrtnom? Ako pretvorim svaku osobu koju sam voleo u mastilo, neću imati vremena da izmislim nove planete. Ako ne izmislim nove planete, neću imati koga da odvedem tamo. Kidaću klišeje u prolazu, cvet po cvet, moje metafore za samo jedan iskren osećaj, skupljaću ih večno, jer na tren…

  • Prazan ram u muzeju umetnosti

    Da li se sećaš onog (be)smislenog dana? Napravio sam budalu od sebe u muzeju umetnosti stojeći u praznom ramu, pokušavajući da izgledam intelektualno. Gledala si me, sigurno misleći: „Lud ili izgubljen?„. I nisi se nasmejala meni, već slici pored. Krenuo sam kući u slepom besu, razmišljajući: „Umetnost je glupa i sama sebi se ruga„. Napravio…