Nikad neću biti dovoljno velika da osvetlim celu prostoriju
Ja sam Sveća, izlivena od voska. Kroz mene je provučen fitilj. Ponekad kratak, ponekad dugačak.
Voliš taj mač, kao da si rođen s njim umesto ruke
Nisu zatvor misli koje pritiskaju tvoju lobanju dok ne smrskaju rešetke koje sam ređaš da
Već su mrtve, ali one to ne znaju – jer su žive samo kad pripadaju
Ponekad čujem samo eho onoga što sam nameravao da napišem. Krik iz pustoši koju ostavljam
Iskasapljeni san može trajati ceo život ako ga dobro neguješ
Osećam tvoje pokrete u meni, mesnati ukus poslušnosti, fraktalnu dinamičost balerine, vidim tvoja krvava minijaturna
Da li se usuđujem da te ovekovečim?
Da li se usuđujem da te učinim besmrtnom? Ako pretvorim svaku osobu koju sam voleo
Ne možete izgubiti ono što nikada niste posedovali
Kuća bez posetilaca, život bez prethodne najave, nevidljiv među zabludama i šamarima, tiho jeca iza
Verujem da mogu ispočetka skrojiti svoj početak
Dajem stvarnosti šansu, ali ne srljam slepo u njene odaje, ne padam lako na svaki
Ako je vidiš, pozdravi je
Ako je vidiš, pozdravi je, ostavila me je prošle jeseni u parku, na klupici –
Čovek koji se nerado naziva istim
Udovolji mi, pobedi me. Ovog puta predajem svoje kosti, udovolji mi, rastavi ih na pola,
Rascepljeni na pre i posle naših poriva
U očaju lažemo, zavaravamo senzibilitet, pošteno gubimo, blefiramo samo postojanje u tami koja nas okružuje