Poezija

Pohlepno i nezasito

Pohlepno srce dostiže svoj cilj
i nijedan razlog ne može
poljuljati svrhu tog čina,
nameru koja vuče te konce,
u delovima ili kompletno.
Srce je to koje grabi i kida
sve pred sobom, sve što želi.
Želja postaje potreba,
održava se jedva u mraku.
Neukrotiva glad da bude nečije.
Čije i zašto razapeto,
pripadajući potpuno?
Kome?

Istaknut izgled prefinjenosti
u svom najgorem izdanju,
ali dvosmislenost te potrebe
visi sa svom svojom težinom
na vrhovima još težih kapaka.
Previše iskreno, golo do srži,
srce koje ne krije više nijednu tajnu.

A um halapljivo traži da obuzme
to neistrošeno srce, i ruke i oderena kolena
na kojima čuči i u bunilu izgovara
da čezne da bude pokorno, uzeto, nečije.

Sećanja na neke davne želje
ostaju nepotpuna, samo eho
odzvanja u usamljenom skeletu.
Ako ništa drugo, barem odražava sliku
tog puta da ne iščezne, da nije samo
jednostavna požuda koja popunjava praznine.

Srce zna da je razuzdanost u jednoj želji
samo stvar perspektive i razumevanja
fizičkog postojanja, a ono dugo već
ne postoji u fizičkom obliku,
i neće postojati, nikada više.
Jer, ono što je razuzdano
za muvu u mraku je banalno
za pauka, a to isto ptica
samo primeti u prolazu.

Pohlepno i nezasito, zahteva da bude
obuzeto, kontrolisano, iskorišćeno, potreseno.
Vreme je slab izgovor za samozadovoljstvo.
Prestaje ga koristiti.
I postaje mazohista.
Da bi razumelo zašto je sadista.

Оставите одговор

Inline
Inline