fbpx
Ambis misli

Postaćemo samo fotografija

Odrastamo. Toliko brzo i neprimetno da život prođe pred našim očima kao crno bela fotografija u nekom virtuelnom obliku, previše detaljna, a opet mutna i prazna. Ona vrsta fotografije koju bismo zauvek da pamtimo, da čuvamo, da brišemo prašinu sa nje. Živa i previše značajna, vredna svega i prepuna svega što jesmo, svega što nismo bili, a želeli smo.

Na njoj se nalaze svi oni ljudi koji su ili bili lekcija ili dar, sve one teške noći i dani ispunjeni istinskom srećom, godine iskustava, uspeha, neuspeha, pronalaženja sebe u različitim periodima kao različiti ljudi, a suštinski isti. Na njoj su ispisane priče i nepovratne reči o ovome ili onome što smo uradili nekome, sebi, nepoznatim ljudima, šta smo predstavljali nekome, a šta nismo. Šta zapravo ne znamo da jesmo.

I pojave se na fotografiji negde između magle i svetlosti siluete naših demona, pojavi se smeh i ocrtaju se nečije oči kako gledaju u nas, duboko i toliko stvarno da celo naše telo zadrhti. Da li je to naš pogled? Pogled deteta koje smo bili, a više ga ne negujemo, shvatajući da starimo? I bez obzira na to, trebali bismo čuvati to dete u sebi, ostati mladi. Inače će fotografija zarobiti nas, bićemo zaboravljeni i prekriveni prašinom. Postaćemo samo fotografija.

2 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Inline
Inline