Proza

Prijatelji smo, kažeš

Prijatelji smo, kažeš, dok naslanjam glavu na tvoje rame, a ti me grliš sve jače. Ako ikada pokušam da ti se približim, znam da me nećeš odbiti, jer to prijatelji ne rade, zar ne? Ali možda ću i ja početi da želim još, da želim više od tebe. Smešno je, oboje znamo da je zabranjeno, ali se osećamo slobodnije kao nikad pre.

Samo smo prijatelji“, kažeš.
Ali imaš taj pogled i nesvesno podižeš obrvu kad imaš još nešto da kažeš, ali se ipak samo nasmeješ i umrsiš mi kosu, jer je to lakše od istine. I ja uradim isto, protresem glavu i okrenem glavu na drugu stranu, sumnjam da bih mogla duže izdržati.

Prestani da se smeješ toliko glasno“, kažeš.
Ali ujedno izazivaš taj isti smeh, svesno, želiš da ga slušaš. U tom trenutku, ne znam šta bih mogla reći, osim da te poznajem tako dobro. I volim tvoj osmeh i okretanje glave kao da se u tom trenutku ništa nije desilo.

I posmatram ga, iznova i iznova. To je moj prijatelj, da. To je neko ko zna šta govori, bez da bira reči. On nikada ne bira reči, a uvek su na mestu. Godinama unazad on je tu gde jeste, pored mene. Pitam se da li je u stanju da tu i pripada? Ne bih se usudila da pomislim da smo oboje spremni, jer znam da nismo. Ili se možda samo plašim?

Znam da smo oboje u strahu da ne izbledimo. Ovde nisu u pitanju emocije, već nešto mnogo veće… u pitanju je poštovanje i razumevanje koje smo gradili godinama. I ovog puta ću samo da naslonim glavu na zid dok mi suze peku obraze, a knedle uporno vraćaju sve ono što je davno trebalo biti izrečeno.

Znate, on me uvek otprati kući, čeka me posle svakog izlaska, smeje se mojoj razmazanoj šminci ili pokislom licu od dosade. Ali, čeka me… pita me kako sam i zaista to želi da čuje, a onda dođe to njegovo „da li sam ti nedostajao?“ i tu nastaje muk. Znam da osmehom zavaravam ceo svet, ali ne i njega – što me ne sprečava da se svakako nasmejem i odem.

Sahranila sam svu ljubav koju imam za njega, ne želeći da izgubim svog najboljeg prijatelja. Želim da sebično čuvam njegov zagrljaj pun topline i razumevanja. Želim da budem njegova… njegova osoba na koju se uvek može osloniti. Barem sam želela sve to, dok nije došao, spreman, govoreći šta zaista oseća, u jednom dahu. Tu sam prestala da želim bilo šta, počela sam da ostvarujem, sve.

Оставите одговор