Samospoznaja | Samousavršavanje

Privlačno je sve ono što nam je nepoznato, ali zašto?

Jedno pitanje može pokrenuti svaku ćeliju u našem telu, ali ne i odgovore. Valjda je zbog toga intriga u jednom čoveku klupko bunila i racionalnog razmišljanja, istovremeno. Ako nadovežemo svaku srodnu temu o pronalaženju odgovara na svako pitanje, pozitivno ili negativno, onda ćemo vrlo lako uočiti ključni problem, a to je da ne tražimo zapravo odgovore, već ono što nas pokreće ako i dok ih ne dobijemo. Privlačno je sve ono što nam je nepoznato, ali zašto? Zašto nas mame mistične pojave u obliku ljudi, mesta, dodira, mišljenja, neke vrste teorije o tome šta nas čeka kad zakoračamo u neobjašnjivo? I kad je sve što se ne može definisati pokretač u obliku pokvarenog dugmeta u nama, jer prvobitno nas pronađu loše stvari, pa od njih krenemo da šetamo po glavi, u nedogled. U našoj prirodi je neprestana potraga za smislom i razlogom, za svrhom i pripadanjem određenoj istini o sebi, kakva god ona bila. Ali, mnogo češće nego što želimo priznati sebi, nas privlače oni negativni ishodi, mračni zaključci, niska očekivanja. Iako smo biološki predodređeni da loše stvari percepiramo intenzivnije od dobrih, i da smo skloni izborima koji uslovljavaju upravo takve misle, zar zaista želimo da živimo takav život? Još bitnije, da li ćemo dozvoliti da budemo uvučeni u neotkriveno ovako poluprazni sami sa sobom, neobjašnjivi sebi, nedefinisanih struktura koje samo čekaju da ih istina slomi? Budimo iskreni, ne tražimo ono što će nas razbiti na komade, već očekujemo da čim zatvorimo oči i prepustimo se tom nepoznatom ambisu, postanemo već rešene zagonetke, a da pitanja samo izblede. Kako objasniti tu potrebu bolje nego kad stojimo, a naša stopala su okrenuta suprotno od ostatka tela, odnosno prema izlazu od suštine? Želimo otići od svega što je loše s druge strane nedostižnog, a potrebno nam je da ostanemo čvrsto na nogama na tlu po kojem gazimo. Kontradiktorni smo, a pitamo se ko nam se smeje ironično, bez lica i glasa? Pitaću vas da li biste radije odabrali nešto nepoznato i dobro ili poznato i loše, a vi ćete sa premalo doze zdravog razmišljanja izabrati ovo prvo. A da li je vaš odabir prošao test trajnosti da budete sigurni da će to nepoznato biti dobro, ili ćete samo igrati na kartu sreće? Nije jednostavno u praksi, zar ne? Samo pomislite koliko vas je teških i loših iskustava dovelo baš do tog poznatog mesta u vama, onog mesta na kome je nepodnošljivo disati, i dali biste sve da ga ne posetite više. Ali, ta odluka baš i nije na vama. Zato nas obuzimaju, i privlače, i ushićuju nepoznati putevi, bezgranične granice, slepe ulice koje nas vide kristalno jasno onda kad mislimo da ne vidimo sebe. Zato verujemo da nas takav izbor leči, pomaže našoj svesti da poveća odbrambene mehanizme, jer takav izbor je placebo, a mi smo samo tela koja ga svesno mogu odbiti ili prihvatiti. Na kraju krajeva, automatski odbijamo loše i poznato, i zvuči suludo, pa zašto bismo onda sami izabrali da se osećamo loše na poznate načine? Iznova i iznova će jedno pitanje pokrenuti svaki deo našeg tela, vrtlog lošeg i dobrog i samo nas vratiti na isto mesto, ali u drugačijem stanju.

Leave a Reply