Držali smo se za ruke.
Preko svih prostora,
preko hipotetičkih dimenzija,
sudarajući se bez dodira.
Neobična pojava
ekspresionizma dvoje ljudi,
kao suprotnost
prefinjenoj individualističkoj umetnosti.
Bili smo odsečeni,
ali zajedno.
Udarajući jedno u drugo,
uvek tako blizu,
uvek tako bliski.
Između naših klatana straha,
ljuljali smo se u jednom.
Rame uz rame.
Telo uz telo.
A između nas metalni univerzumi
umesto ljudskih duša.
Oscilirali smo,
od nerazumevanja
do potpune otuđenosti,
srazmerni ravnoteži,
nalik onima koji su se klatili
deleći nas na pogrešno i drugačije,
pokušavajući da izračunaju ubrzanje
kojim nas razdvajaju.
Ostavila si mi hvatač snova
na jastuku unutar tog straha jednom.
Nisi bila sigurna šta da radiš s njim,
sem da ga zabodeš između rebara,
osećajući oštre krajeve svakog pera
svakim pokretom, strugajući po aorti.
Zadržavala si dah dok spavaš
da ga za mene ima više
i nisi pomerala glavu sa mojih grudi.
Nikad.
Dok snovi prolaze kao farovi,
sve brže i brže,
sudarajući se s maglom.
Htela si da svaki uhvatiš sa mnom.
Ali nisi znala da i ja znam tvoje snove.
I da se, nekim čudom, ostvare samo oni najgori.
Video sam kako sanjaš budna naša klatna,
kako se lome na bezbroj delova,
kako se kotrljaju,
a svaki deo je kidao tišinu
koju su nam uzeli
oni koji ne razumeju ekspresionizam.
Oni koji bi da menjaju pravac
nečega što je stvoreno da promeni njihov.
I nisam ti rekao da verujem
da će nas baciti, razbiti, okrenuti,
smrskati naše snove,
udariti nas o krvavu zemlju
gde su ostavili svoje neljudske tragove.
Valjda sam rezistentno želeo
dati šansu našim golim telima,
našim kostima od svile i čelika,
da podnesu gnusan čin
onih sastavljenih od prerađene kože.
Onih koji su arogantno verovali
da su njihovi oklopi od čelika.
Pre nego što su nas okrenuli naopačke,
pitao sam protagonistu u sebi
da li da te sašijem svilom,
a sebe čelikom.
Da je odgovor bio negativan,
ne bih se skotrljao ispod.
Ispod tvoje altruističke prirode,
već sašiven od delikatnog materijala
koji si izabrala za mene.
Ti s jedne strane metalnih univerzuma,
ja s druge.
Udaraš prvi, ja poslednji.
Činili smo ih slabijim.
Obešeni između nas,
nisu ni primetili da niti pucaju.
Da oni pucaju.
Kada sam se probudio,
nisam osećao bol,
opet sam bio pored tebe.
Naša klatna su se dotakla.
I ovog puta su stajala čvrsto na zemlji.
Nije bilo kvara na točkovima
od naših preokreta u nepoznato.
Naprotiv,
stisnula si mi ruku
kao potvrdu da nismo slomljeni.
Pogledala si me.
I nisam video nikakvu bol koja naseljava
tvoje nepouzdane predele
gde si se skrivala kada nisi htela niko da te pronađe.
Sklupčao sam se u njihovu sigurnost,
u uspavane, utešne oči,
u nezaustavljivu silu tvog pogleda.
A ti si samo šapnula:
“I ja sam izabrala čelik.”
